Čestitka

3.830

U skučenoj prodavnici „Market+“ artikli su bili naslagani gusto na policama od poda do plafona a dodatni prostor su zauzimale gajbice sa svežim voćem i povrćem. Prostora je bilo toliko da su u prodavnicu mogle ući samo dve odrasle osobe, treća ne bi imala mesta.

Momak sa izbledelim crvenim kačketom na glavi držao je u ruci pastu za zube i ponovo krišom pogledao ka kasi. 

Trudnica je još uvek razgovarala sa debelom kasirkom o terminu, kolicima i ženskim budalaštinama… 

Vratio je crvenu kutijicu od paste na mesto i po ko zna koji put opipao plastičnu dršku u džepu i namestio kačket na glavi. 

Trudnica je uhvatila kvaku, pozdravila se i najzad je ostao sam sa prodavačicom i pre nego što mu se žena obratila, navukao je šal na nos, izvukao pištolj iz džepa i zakreštao... 

„NOVAC! SAD! ODMAH! SVE!“ - Nije zvučao kao kod kuće dok je vežbao pred ogledalom, ali debela se uplašila i otvorila kasu. 

„U KESU. SVE U KESU!“ naredio je. Sada je zvučao malo bolje. 

Sve je to u praksi, pomislio je.

Žena je ubacila novčanice u običnu belu kesu sa natpisom prodavnice i drhtavom rukom mu pružila. Zgrabio je nekoliko žvaka, čokoladica i gluposti koje su stajale na pultu i ubacio ih u kesu. Dok je izlazio nešto mu je palo na pod, ali se nije zaustavio proveriti šta. Istrčao je napolje i nije sa zaustavio sve dok nije odmakao dovoljno daleko. 

Zašao je u uličicu, skinuo kačket sa glave i izvukao novac, te počeo brojiti. 

Ne mogu da verujem... jebenih 3.830 dinara. 

Razočarano je uzdahnuo i pogledao šta još ima u kesi. Tri čokolade, nekoliko pakovanja žvaka, kolačić sudbine i bombone. Nemoćno se naslonio na zid. Pogled mu je odlutao na poderan prljav poster zalepljen na zidu „Bolji ljudi za bolj...“ glasio je deo slogana neke glupe radionice kakve je volela pohađati stara, dok je bila živa. 

Otvorio je pakovanje žvaka i ubacio dve kockice u usta a ostale stvari natrpao u džepove i krenuo kod Bjankija na pivo da se ugreje. Kod kuće ga ionako čeka samo mrak i hladnoća a oni se mogu snaći i bez njega.

* * *

„Bjanki je rekao da nema piva za tebe dok ne platiš dug,“ rekla je sisata Maja žvaćući žvaku.

„Koliko?“

„Proveriću, ali oko dve hiljade.“ Momak je izvukao novac, izbrojao dve i po hiljade i pružio joj. 

„Odakle ti?“ pitala je mršteći se sumnjičavo, ali novčanice je uzela.

„Šta te briga… fizikalisao sam… i sutra ću.“

Devojka se okrenula na peti i otišla po narudžbinu a on izvukao je jedan kolačić sudbine i otvorio ga „bolji ljudi za bolje sutra“ glasila je poruka. Zgužvao je papirić i ubacio ga u pepeljaru.

„Znaš Tošo, teško zarađene pare treba pametnije da se potroše,“ rekla je dok je stavljala pivo ispred njega zajedno sa kusurom.

„Za mene je ovo najpametnije čega sam se setio.“ Nazdravio je i povukao jedan gutljaj gorke tekućine.

Posle trećeg piva Maja ga je oterala kući. U mrak i hladnoću.

* * *

Sledećeg jutra kad je napokon ustao i pošao napolje, na kvaki sa spoljašnje strane izgrebanih ulaznih vrata čekala ga je bela kesa od Market+. Kolena su mu klecnula od straha i bojažljivo je zavirio u nju. 

Unutra je bio njegov crn plastični pištolj, koji je kupio kod Kineza, pasta za zube u crvenoj kutijici, nekoliko konzervi pašteta i ribe, hleb i poruka ispisana rukom na belom papiru.

Autor Dana Hill

Fotografija: pixabay.com

Cena

Koja je moja cena, pitaš...

Zato što svako svoju cenu ima, zar ne.

Koji je taj magičan broj

kojim možeš kupiti obraz moj.

I da li je to uopšte broj?

Možda je to želja,

možda je to sreća,

možda je to miran san.

Da, svako svoju cenu ima

Ali moja nije niti groš, niti dva

niti deset, sto, hiljadu

Već odraz u ogledalu.

Autor: Dana Hill

Fotografija: hollywoodlady.tumblr.com

Zbirka priča Carstvo reči - Obaveštenje

Dana 02. septembra 2013. godine je objavljen prvi post na blogu Pisac u pokušaju, bila je to jedna kratka priča pod nazivom „Trenutak sadašnjosti“, četiri godine kasnije na red je došla i prva zbirka sa 22 kratke priče sa bloga Pisac u pokušaju pod nazivom „Carstvo reči“. 

Knjiga se može naručiti preko sledećih linkova:

Amazon.com: http://bit.ly/zbirkaprica

Barnes & Noble: http://bit.ly/2eQfQ1x

Kindle: http://bit.ly/zbirkakindle

CreateSpace:https://www.createspace.com/6877235 

Potpisani primerci će biti dostupni, nadam se, krajem oktobra a možete ih naručiti preko sledećeg linka:  https://goo.gl/forms/atY2v3AfwNSfmYHJ3 

Ukoliko me želite kontaktirati možete to učiniti na mejl: dana4hill@gmail.com ili preko fejsbuk stranice.

Radoznalost je ubila mačku... ili možda nije

Priča "Radoznalost je ubila mačku... ili možda nije" je svojevremeno bila odabrana na konkursu "Vrane dolaze" za istoimenu zbirku a našla se u mojoj prvoj zbirci priča "Carstvo reči".

Od: Ivana.Todor

Kome: Ana.Mitar

Naslov: Pozdrav

Datum: 25 02 2011 u 10:03

Draga Ana,

Nadam se da proveravaš mejlove i da ćeš ovo pročitati. Nikad me niko nije razumeo tako dobro kao ti i ovo ne može da čeka tvoj povratak, treba mi savet... Odmah. Znaš da je radoznalost prokletstvo?

Nisam htela, ali mi đavo, ipak, nije dao mira. Čitala sam neku glupu ispovest prevarene žene i prepoznala simptome. Nisam trebala, znam da nisam, ali sam ipak pročešljala poruke u Draganovom telefonu. U zadnje vreme ga ne ispušta iz ruku, sumnjala sam i pomislila kako je bolje znati... Oh, kako sam se samo prevarila. Nije bolje. Ovo je hiljadu puta gore.

Našla sam hrpu poruka od neke Drage… i razmišljam koju Dragu poznajem. Ni jednu. Čak ni među koleginicama nema Dragu. A možda se ni ne zove tako...

Ne znam šta da radim. Da ga pitam? Šta misliš?

Nadam se da ćeš mi odgovoriti pre nego što poludim.

Podravljam te 
Tvoja Ivana.

~*~

Maj 2015

 „Ivana... uvek si bila tako dobro dete,“ reče i potapša me staračkom rukom, zahvalno, po nadlanici. „Ne znam odakle ti snaga za te posete. Bog mi je svedok da bih htela videti moje dete. Makar još samo jednom, ali plašim se da to više nije moje dete. To nije dete koje sam othranila.“

„Teta Daro, to je još uvek naša Ana,” pokušala sam je uveriti, „samo je malo izgubljena. To je sve.“

„Idi ti... ja ne mogu,“ dala mi je očekivani odgovor, uz odmahivanje glave. „Ne mogu. Ne znam da li ću ikad moći.“

Nisam mogla ni ja, ali morala sam. Morala sam je još samo jednom zateći pri svesti. Morala sam joj još nešto reći.

~*~

Od: Ana.Mitar

Kome: Ivana.Todor

Naslov: Re:Pozdrav

Datum:  25 02 2011 u 22:51

Draga Ivana,

Žao mi je što upravo sada, kada sam ti najpotrebnija nisam pored tebe, ali zato nastavi da mi pišeš. Znam kakva si. Uvek sve gušiš u sebi. Barem ovako to izbaci napolje. Razumem razloge tvoje zabrinutosti i uzrujanosti. Koja žena ne bi bila, ali ako si našla poruke to još uvek ne znači da te vara. Možda je samo na putu da to učini. Razgovaraj sa njim. Možda još uvek nije kasno.

Pozz 
Tvoja Ana.

~*~

Maj 2015

Već duge tri godine dolazim na ovo turobno mesto, gde se razum ostavlja iza sebe... gde stvarnost ne postoji... gde svako živi u svom svetu. Dobro poznajem neke od likova koje srećem u zagušljivoj prostoriji sa rešetkama na prozorima.

Mršav čovek, dugačke, prosede brade, još uvek nekome drži kišobran, ali on ispod njega nikad ne stoji. Debeljuškasta žena je uvek okrenuta ka ćošku i desnom nogom klati, ali nikad ne šutne zid, iako to želi. Onog razgovorljivog dedice sa slamnatim šeširom nema već godinu dana, čini se da ga je brat, napokon, uzeo k sebi, ali zato crna raščupana kosa je tu. Sedi pored prozora i gleda bog zna gde... misli bog zna šta. Uvek, istog, praznog pogleda, ne primećuje svet oko sebe. Zatvorena u nekom svom lavirintu od misli traži izlaz iz mraka u koji se ukopala.

~*~

Od: Ivana.Todor

Kome: Ana.Mitar

Naslov: Poruka

Datum: 07 03 2011 u 08:16

Ana,

Ovo je poslednje što joj je poslao... stigla sam prepisati pre nego što je obrisao:

„Jedva čekam da se vratiš. Jedva čekam da ponovo uđem u tebe. Ostaviću je. Neće biti lako, znaš kakva je, ali moram. Ne mogu više da je gledam. Gadi mi se. Draga moja, od sledećeg meseca sam samo tvoj. Samo da se ovi jave.“

Izludeću Ana! Gutam tablete više ne znam ni koje a još manje koliko. Plašim se da ću nešto učiniti sebi, da će deca ostati bez majke ostavljena na milost ovom prevarantskom đubretu i njegovoj švalerki.

Mislim da ona ne živi ovde ili trenutno nije tu. I mislim da je shvatio da sam saznala, obrisao je sve poruke... i da li me ona poznaje kad kaže da „znaš kakva je“? I ko treba da mu se javi?

Kad se vraćaš? Moram da te vidim. Treba mi tvoje rame za plakanje...

Pozdrav

Ivana

P.S. I on se meni ne gadi.

~*~

Maj 2015

„Nikako da je zateknem pri svesti,“ rekoh bolničaru koji me je sproveo do moje prijateljice, sada samo blede senke one razigrane prelepe devojke za kojom se svako muško u gradu osvrtalo.

„Čuje ona sve oko sebe, samo se pravi da ne čuje, zar ne Malena,“ reče podrugljivo, momak kratko ošišane kose sa zubima poput češlja i nije mi se dopao ton kojim je to rekao. Moja prijateljica nije marila, njen prazan pogled je govorio da nije u pravu. Kad bi joj se tako obratio pre pet godina, žučno bi reagovala. Uvek se borila za sebe. Ceo život sam to pokušavala naučiti od nje i mislim da sam napokon savladala lekciju iz samopoštovanja.

„Ovaj je neki novi?“ zapitala sam se. Od nje nisam očekivala odgovor. Njena prisebnost je bila povremena i veoma kratka a mene je medicinsko osoblje informisalo o svakom trenutku ma kako on kratak bio. Nisu imali koga drugog, svi su je se odrekli. Porodica, bliža i dalja, svi prijatelji i poznanici, niko više ne mari za jadnu Anu. Jedino joj još uvek ja dolazim. Ja koja imam najmanje a ipak najviše razloga za to.

„Bila sam kod tvoje mame. Uostalom, kao i uvek pre nego što dođem. Drži se, znaš kakva je, frizura, manikir i neizostavni crveni ruž. Mislim da je prebolela čika Stojana.“

Čika Stojan je bio njen očuh. Njen tata se ubio i mama joj se brzo preudala. Taj dobrodušni zanatlija se uvek prema njoj ponašao kao rođeni tata. Volele smo da sedimo sa njim u njegovoj radionici i gledamo kako popravlja satove.

„Prošli put mi je još uvek delovala pogubljeno, ali sada je bila u elementu. Ponovo gunđa na komšijsku decu.“ Nastavila sam priču o njenoj mami, koja ju nije videla od suđenja.

~*~

Od: Ana.Mitar

Kome: Ivana.Todor

Naslov: Re: Poruka

Datum:  07 03 2011 u 23:17

Ivana,

A zašto ga jednostavno ne ostaviš. Nije da nemaš kud. Nije da nemaš sredstava. Očigledno je da je vaš brak slomljen. Ne voli te više. Da li želiš ceo svoj život provesti bez ljubavi. Ostavi ga!

Vidimo se uskoro... izdrži, samo izdrži i razmisli o ovome što sam ti napisala.

Pozz 
Ana

~*~

Maj 2015

„Sećaš se kako smo se upoznale?“ započela sam razgovor. „Kako si me branila od onog snagatora Zorana. Kako si ga ono zvala?“ pokušala sam se setiti, „Pišljivko?“ setih se i odjednom neočekivani titraj osmeha se pojavi na licu moje prijateljice.

Godinama čekam bilo kakvu reakciju. Posle svih priča koje sam joj ispričala tokom svojih poseta, upravo ova, koja seže trideset godina unazad, do dana kad smo se upoznale je napokon izazvala reakciju kod nje. Nisam stala i nastavila sam sa prepričavanjem kako se suprotstavila lokalnom grubijanu.

„...i umesto da obe pobegnemo, samo si ga šutnula u jaja, lupila kolenom u nos, pljunula na njega i rekla da ćeš ga prebiti ako samo zucne bratu.“ Nasmejala sam se prisetivši se detinjstva, te bezbrižnosti, kad ti se najmanji problemi čine velikim kao kuća, „kao da bi se Pišljivko nekome pohvalio da ga je prebila devojčica od petnaest kila.“

Da, od tog dana smo postale najbolje prijateljice. Od tog dana sam htela biti kao ona, snažna i hrabra a sada želim samo da vidim njen pogled, da vidim kako njene oči gledaju u moje.

~*~

Od: Ivana.Todor

Kome: Ana.Mitar

Naslov: Našla sam ih

Datum: 10 05 2011 u 03:29

Ana,

Hvala ti za razgovor, pomogao mi je, ali nisi bila u pravu... to što se kune da je  gotovo i da ga ona neće, to ne znači da je prestao da švrlja.

Pratila sam ga.

Našli su se u hotelu. Hotelu! Čak ni kad smo išli na more nije hteo u hotel, jer bože moj, skupo, ali sada kad treba da tuca neku fuficu, nije skupo.

Sledeći put ima da im upadnem u sobu i... i... i... Ne znam šta bih učinila, zaista ne znam. Najverovatnije ništa. Samo osramotila sebe.

Ali pratiću ga, pratiću ga i sledeći put... od mene se neće sakriti. Saznaću ko je. Moram da znam.

Pozdrav

Ivana

~*~

Maj 2015

„A tebi lepo ovde, zar ne?“ rekoh kroz uzdah. „Ni ne znaš kakvu sam ti uslugu učinila.“

I napokon, evo ga pogled, direktno iz njenih plavih očiju u moje zelene. Čekam ga još od one kišne majske noći. „Čini se, da je bolničar, ipak, u pravu.“

~*~

Od: Ana.Mitar

Kome: Ivana.Todor

Naslov: Re: Našla sam ih

Datum: 10 05 2011 u 07:01

Ivana,

Sada već znaš?

Moramo da razgovaramo o ovome, pre nego što napraviš neku glupost.

Pozz 
Ana

~*~

Maj 2015

„Dužna sam ti odgovor, draga moja. Još uvek ti nisam odgovorila na tvoj poslednji mejl. Da, sada znam da si to bila ti. Šta više, bila sam te noći  sa vama u sobi.“ Razrogačene oči moje prijateljice su govorile da imam njenu punu pažnju. „Da Ana, to sam bila ja. Ja sam vas drogirala. Ja sam mu prerezala grkljan. Ja sam tebi prerezala vene na rukama. Ja sam inscenirala sve. Kad si domaćica i imaš previše vremena za čitanje krimića, pokupiš stvar ili dve.“

U tom trenutku, je moja nekada davno najbolja prijateljica, moja svetica, moj idol, počela da se njiše na stolici, pokušavajući da ustane i skoči na mene, ali vezana je, uvek je vezana.

„I znaš šta, Ana? Nikad se nisam osećala bolje nego kad se vaša krv razlila po krevetu.“ Zaglušila je moje poslednje reči vrištanjem i bolničar je brzo reagovao. Bila je blizu da se iščupa iz stolice i nasrne na mene.

„Dosta Ana“, govorio je dok se borio s njom. A grebala ga je, otimala se i sve vreme vikala „Ti...Ti...Ti...“

„Da, ja,“ pomislih.

„Nemojte biti grubi prema njoj,“ zamolila sam osoblje koje mu je priskočilo u pomoć. Trebalo je održati imidž žene koja je oprostila svojoj najboljoj prijateljici izdaju i ubistvo muža. Staložene i brižne majke, žrtve koju sam uspešno glumila sve ove godine.

„Šta ste joj pobogu rekli kad je tako reagovala?“ pitao je doktor.

„Samo sam se prisećala našeg detinjstva i dana kad smo se upoznale.“ Odgovorila sam. „Zoran Tubić, sa trećeg sprata, me je jednom prilikom bacio u kontejner iza naše zgrade a ona ga je napala i spasla me. Posle mu je ubila i oderala mačku.“ Nasmejala sam se u sebi prisetivši se kako je mačka skvičala dok sam joj derala kožu, ali kao dežurna opasnica iz kraja uvek je pričala da je to ona učinila. Uvek se volela kititi tuđim perjem. Sad će se doživotno kititi mojim perjem.

„Da, eto, kako završe deca koja maltretiraju životinje. Školski primer,“ reče doktor pokazavši na vrata koja su se zatvorila a napokon sam i ja u stanju da zatvorim ovo poglavlje u svom životu.

Autor: Dana Hill

Fotografija: pixabay.com

Lunc

U serijalu Četiri elementa imanje Lunc, ima posebnu ulogu a ovo je nekoliko odlomaka koji ga opisuju.

Zaustavili smo se ispred visoke, kitnjaste kapije koja se lagano otvorila i kola su krenula ka dugačkoj hrastovoj aleji koja vodi ka belom zamku a moje srce je ubrzalo. Delovao je nestvarno kao i kad sam ga prvi put ugledala.

„Dobro došla kući,” rekao je stric otvarajući masivna bela vrata i začudio me izborom reči.

Ovo nije moja kuća, ovo nikad nije bio moj dom, pomislila sam ali ostavivši zbunjenost po strani, ušla sam u raskošan hol, koji me je ponovo ostavio bez daha. 

Zagledala sam se u visoku tavanicu koju drže stubovi od zelenog mermera, ukrašeni zlatnim štukaturama. Ispod velikog kristalnog lustera se nalazi okrugli mermerni sto sa veliki cvetnim aranžmanom. Ipak, najupečatljiviji detalj hola je balustrada od kovanog gvožđa, koja me je podsetila na razgranatu krošnju drveta čije korenje je zariveno u mermerni mozaik u dnu stepeništa a čelično drvo „raste” prateći stepenište uvijeno na desnu stranu, okružujući hol svojim gvozdenim granama i lišćem. Nesumnjivo, delo umetnika.

Ispod grandioznog stepeništa pojavila se mlada devojka svetlo smeđe kose i poželela nam dobrodošlicu. Bez trunke sumnje, sestra bliznakinja momka koji je unosio stričev i moj kofer. Predstavio mi ju je kao Adrijanu. Od strica je uzela njegov kratki crni kaput, od mene ruksak a zatim i jaknu. 

„Dođi.” Odveo me je do radne sobe u kojoj su cela dva zida bila prekrivena knjigama a prostorija je imala miris po drvetu, verovatno zbog drvene oplate i delovala mi je prilično mračno, ali i toplije od predvorja a razlog tome je bio kamin u kojem je pucketala vatra. Ispred kamina su bile postavljene dve velike fotelje a iznad se nalazila slika bele neoklasične građevine sa trouglastim štitom u sredini koji drže četiri jonska stuba. Slika samog Lunca.

****

Prošli smo pored kuće i zastali kod fontane u sredini kružnog prilaza koja prikazuje četiri žene obučene u peplos, postavljene u zdenac opleten mermernom lozom. Na glavama drže veliku posudu gde se sliva voda koju u vis baca pečurka na vrhu fontane. Sada je fontana bila prazna i nekako tužna. Zagledala sam se u beli zamak, koji je navodno moj.

****

„Kad je izgrađena kuća?” Pitala sam ne bi li skrenula njegove misli a Rišar je prihvatio ovu digresiju.

„U Evropu smo se vratili 1773. godine, pre rata za nezavisnost u Americi. Miriam je bila veliki zaljubljenik u arhitekturu, kao kad se majka ushićuje peščanim dvorcima svoje dece, ona se oduševljavala sa svime što su njena deca bila u stanju izgraditi. Dala je sagraditi kuću, ovde u Luncu, ne preterano raskošnu kako ne bi privukli radoznalce a ipak dovoljno prostranu za veliku porodicu. Više je nikad nismo napustili na duži period.” 

Lunc je zaista lepa građevina, odiše jednostavnošću kako spolja tako i unutra i upravo se u toj skladnoj jednostavnosti nalazi njena lepota. Za mene je najveću misteriju predstavljala okrugla soba sa desne strane, kojom je narušena simetrija kuće. 

„Rišar koja je to soba?” Pokazala sam na poluokrugli izbočen deo sa staklenom kupolom. „Oni visoki prozori.”

„To je bila zimska bašta. Mislim da je to bio najlepši deo kuće. Gertruda ju je zatvorila zbog Geje. Verujem da je osamnaest godina niko nije otvarao.”

****

Iako je napolju padao sneg, u malom vrtu je bilo sasvim prijatno. Krov, koji je napravljen od belog šatora, zadržavao je nestašne pahulje napolju a potrebnu toplinu je dala livada, na kojoj uvek vlada leto. Jednom prilikom mi je Rišar rekao, „mi nemamo potrebu za građenjem raskošnih hramova. Svaki travnjak, voćnjak, šuma, svako drvo je mesto za molitvu Njoj i ni jedna građevina se ne može porediti sa lepotama koje je Ona stvorila.” I bio je u pravu. Iako je zbog hladnoće i snega raširen šator i njime sakrivena raskošna krošnja jasena, mali park sa visokim zidovima od živice je jedan od lepših prirodnih hramova, sa najlepšom oltarnom freskom - otvorenim vratima Majčine livade. Bakina tetka Lilien je pokušala naslikati prizor otvorenih vrata livade, sa svim njenim zelenim nijansama i raznobojnim cvetovima u pozadini. Nalazi se u zapadnom krilu i mislim da je to jedna od njenih boljih slika, ali ipak nije uspela preneti na nju ono najdragocenije, livadinu toplinu i mir zahvaljujući kojima sam i ja uspela zadržati preko potrebnu pribranost tokom cele ceremonije.

Autor Dana Hill
Fotografija: oakalleyplantation.com

Srećan baletan

Ah ta muzika, predivna muzika, ritmom mi svojim srce dozivaš. Tvoji tonovi kao voda me nose, dok po podijumu u ritmu plešem. 

Balet je moja ljubav, moja duša, moje sve. 

Znam, ne uklapam se u standarde. Nisam, niti mršav kao vižla, niti kao labud lep. Imam velike uši, dugačku surlu, vrećastu zadnjicu i noge debele kao telefonski stub. 

Možda je nekome smešno kad me, onako trapavog, vidi kad špage izvodim i kod skokova strepi da ću među daske, svakog trena, propasti. Ali mene ples čini srećnim i boljim, i moje srce je puno svaki put kad u vis skočim.

Šta koga briga da li od ušiju vidim dok na vrhovima prstiju piruete vrtim ili da li me boli oko kad me surla u skoku po njemu udari. Svaka bol vredna je ushićenja koje mi ples donosi.

Prazno bi bilo srce moje kad ne bih mogao da plešem, kad bih morao u ćošku da sedim i gledam druge kako se po pozornici vrte.

Zato, bez obzira na sve čudne poglede i podsmehe razne, radim ono što me raduje. 

I možda nisam okretan kao vidra, niti graciozan kao ždral ja sam samo srećan slon baletan.

Autor Dana Hill

Ilustracija: Dajana