Priča je ušla u širi izbor međunarodnog književnog konkursa "Hourglass magazine" a objavljena je i u mojoj prvoj zbirci priča "Carstvo reči" koja je dostupna na: link
Svake večeri šetam mostom. Stara navika. Nogu pred nogu prolazim pločnikom što me drži iznad nje, reke, mog mučitelja, moje utopije. Jednom ćemo postati jedno, ja i reka, jednom ćemo podeliti našu hladnoću i jednom će njena voda ispuniti svu moju prazninu. Jednom, ali večeras, još uvek ne.
Hladna kiša šiba mi lice, ali prkosim vetru, kao i svemu. Podigao sam glavu i dozvolio mu da ispuni moja pluća hladnoćom. Hladnoćom, mojom družbenicom. Zazirem od topline svake vrste, od zagrljaja a od osmeha najviše. Bili oni prijateljski, saosećajni ili nevini dečji, ne volim ih zato što nisu njihovi. Već neko vreme mrzim srećne ljude, mrzim njihove male radosti kojima se zadovolje i niti teže, niti pokušavaju dosegnuti veliku i beskrajnu sreću. A zašto i bi, kad je sreća samo iluzija, fatamorgana koja zavisi od trenutnog raspoloženja a moje je već odavno tmurno i hladno, kao i ovaj dan. Dušu mi zaliva beskrajna kiša koja je ugasila i zadnju iskru svetlosti u meni, ali koračam dalje. Borim se, svi snagama se borim da ne posustanem. Želim to, zato što bi to One želele a ja želim samo njih, i tako se vozim u krug. Želim da ih još samo jednom vidim, da ih još jednom zagrlim.
Iz mračnog ringišpila misli me izvlači jauk vode. Neko je razbio mirnu površinu reke. Neko ko se usudio potrčati reci u zagrljaj, neko ko nisam ja a neko ko je kao ja. Da li je razmišljao duže od mene o hladnoći vode i miru koji ona donosi ili je to hirovit pokušaj okončanja ovozemaljske patnje. Možda samo krik upomoć nesrećne duše, koja ima budućnost, samo se izgubila u potrazi i digla ruke od sadašnjosti.
Neki, zaboravljeni, tračak svetla se budi u meni i uskačem u vodu. Šta je ono najgore što može da se desi? Da ne odem u ništavilo sam.
Borim se protiv struje dok mi hladnoća grči mišiće. Čujem povike u daljini, panični ljudski glasovi dozivaju pomoć. Čujem paljenje motora i vidim svetla u daljini, plivam ka njima, ronim i zadnjim silama se borim da ne pustim vodu u pluća, iako to želim, jako to želim, ali zlatni odsjaj preda mnom mi to ne dozvoljava.
Zašto pokušavam spasti nekog ko to ne želi, zar ne znam bolje od toga. I jedno pitanje me muči dok vučem mršavo telo ka površini reke, koga ja ovde spašavam, ovo nesrećno ljudsko biće ili sebe? Možda sam samo škrt i ne dam reku nikome. Ona samo meni pripada, a ja ću jednom pripasti njoj i ponovo ću biti sa njima, mojim dvema ljubavima koje mi je sudbina ukrala.
Plivam jednom rukom, dok drugom stežem devojku zlatne kose. Sada je već lakše, telo se naviklo na hladnoću i ugrejalo ritmičnim radom. Polako klizim vodom ka glasovima, ka svetlu, napolje iz hladnoće.
.....
Sedim u tišini bolničke sobe.
Posmatram kako se sunce poigrava plavim pramenovima rasutim po belom jastuku i boji ih u zlatne nijanse svojom toplinom. Proučavam mršavo lice upalih obraza. Nije starija od moje kćeri, u svakom slučaju, biće starija. I pitam se, ko se drznuo iščupati volju za životom tako mladom stvorenju. Ona još treba da otkrije život, treba da doživi sve male i velike radosti i sretne sva razočarenja koja život donosi. Pitam se, iako znam.
Hteo, ne hteo, umešao sam se i zaigrao sa sudbinom još jednu partiju.
Nesrećna tinejdžerska ljubav, kažu. Ali, može li nevina dečja ljubav toliko isprazniti dušu i obojiti je u crno? Mislim da može.
Ne moraš imati određen broj godina da bi nekoga beskrajno voleo. Ljubav ove devojke je jaka i iskrena. Ja znam koliko je bolno ostati bez objekta svoje ljubavi, koliko je teška ljubav kad nemate više kome da je date, niti koliko je bezvredan život kad nemate od koga da je uzmete. Jednom kad se naviknete na dozu, teško je ostati bez nje. Ljubav je kao droga a ja sam u teškoj apstinentskoj krizi i sve one male, sitne, ljubavi, su ništa, samo podsećanje na nju, beskrajnu i bezvremensku ljubav, kojom sam bio počašćen.
„Trebali ste me ostaviti,“ progovori tihim glasom. „Ne želim da živim bez njega. Ne mogu.“
„Ni jedan gubitak nije lak, ali čovek uvek nađe razlog da nastavi sa svojim životom.“
„Zato šetate noću po mostu? Zato što želite živeti?“
Čudno je to kako se ljušture prepoznaju. Nije bitno koji je vremenski jaz između njih, one se, jednostavno, osete.
„Ne, ne šetam mostom zato što želim da umrem, već zato što tražim razlog da živim. Tražim snagu da izguram još jedan dan.“
„Našli ste je?“
„Da. Već tri godine je nalazim.“
„Možete to nazvati životom?“
„Šta je život? Disanje? Otkucaji srca? Potraga za srećom, ljubavlju? To moraš sama da otkriješ. Znam samo da je život večita borba, večita potraga, večita težnja za nečim što nas čeka napred. Život je radoznalost da saznamo šta je to. Ponekad nam se ne svidi ono šta nađemo, onda tražimo dalje. A kad nam život oduzme ono za što smo živeli, šta nam drugo preostaje nego da potražimo novi razlog.“
„Ne mogu živeti sa ovim bolom. Ne želim živeti sa ovom prazninom u grudima,“ reče devojka napuklim glasom.
„Na bol se navikneš a praznina te na kraju ispuni,“ rekao sam i zapitao se koga ubeđujem, sebe ili devojku koju sa oslobodio iz hladnog ropstva. Znam samo da spasivši nju spasio sam sebe.
Sunce mi je pomilovalo ruku i prvi put, posle i previše vremena, osetih njegovu toplinu.
......
Još uvek šetam pored reke svaki dan, držeći na oku mog spasitelja. Ali više nisam sam. Društvo mi pravi moj prijatelj. Još jedna tužna i izgubljena duša koju sam izvukao iz hladnog zatočeništva. Stari žuti pas. Bio je umotan u granje i udarao o brodić, cvilio i zavijao, moleći o pomoć i pomoć je stigla. Potrajalo je dok sam mu povratio zdravlje, ali više nisam sam a ljubav za kojom sam čeznuo sam našao u zahvalnom četvoronošcu. Možda to nije ona bezvremenska, ali je beskrajna i pruža dovoljno topline da duša ne ozebe.
„Gde si Spaso,“ pozdravi ga devojka zlatne kose mog prijatelja i protrlja mu čupavo krzno. Spaso nestašno zavrti repom i lizne joj mršavu ruku. „Svaki dan u isto vreme i na istom mestu,“ primetila je.
„Mora neko paziti na reku,“ odgovorim joj.
„Da, dragocena je. Ko u njoj spas nije tražio, ne zna kakvu moć poseduje,“ reče kroz uzdah i zagleda se u igru talasa. „Jednom sam mislila da ću spas naći u njenim dubinama, i znaš šta, upravo sam ga tamo i našla.“ Potapšala me je po ramenu i potrčala preko mosta, radujući se svakom novom koraku.
Nas dvoje smo polako nastavili preko mosta, uživajući u smiraju dana i povetarcu, koji je uvek jači na mostu, „mi imamo svoj tempo, zar ne Spaso.“
.png)
.png)
.png)