U mom kratkom
životu ta se nevidljiva sila par puta nemilosrdno poigrala sa mnom i oduzimala mi
najbliže jednog za drugim.
Prvi put se
to desilo kad mi je bilo jedanaest i kad je mama nakon telefonskog razgovora
jedva protisnula, „Tata je poginuo.“ Drugi put je bilo, kad me je razredna
izvukla sa časa i sa očima punim suza saopštila da mi je mama umrla od
aneurizme.
Događaji koji su
usledili ostali su u magli.
Rodbine nemam, ne
one koja bi marila za mene. Mama je odrasla u domu za nezbrinutu decu, sa njene
strane nemam nikoga. Sa tatine strane, baka
je umrla nekoliko dana pre njegove pogibije, starija sestra po ocu me mrzi, a
stric nije odgovarao na pisma i pozive Centra za socijalni rad.
Tako sam se našla
u Petrovcu, kod hranitelja, Vladimira i Anke, bračnog para koji nije povlašćen
vlastitom decom. Umesto toga, svu svoju dobrotu i ljubav poklanjaju tuđoj.
Prihvatili su me i poštuju granice koje sam postavila.
Zatekla sam se u
školi koju nisam planirala upisati, u malom nepoznatom mestu, koje nije daleko
od rodne Kamenice, ali ipak nije moje. Život prolazi pored mene, pored mog zida
samoočuvanja, već pune dve godine, devet meseci i osam dana... ali nije da
brojim.
Nemam nikoga.
...ali zato imam ovu prokletu tetovažu na levoj ruci, za koju ne
znam kako sam je dobila. Da li sam mesečarila do nekog tatoo majstora ili je to
samo priviđenje? Ne, ne priviđa mi se. I drugi su je danas primetili, buljili,
provocirali i podsmevali se, kao mnogo puta pre toga, ali tako je kad sami sebi
nametnete ulogu dežurnog čudaka.
Zagledala sam se
u plavi trougao okrenut oštrim uglom prema dlanu. Donja strana se provlači
celom širinom ruke. Prokletinja mi zauzima celu donju polovinu podlaktice i
jutros je tamo bio samo trokut. Par sati kasnije u njemu se pojavila spirala
koja simbolizira plamen.
Tata je imao istu
takvu tetovažu, ali na gornjem delu desne podlaktice i još tri slične njoj. Po
dve na svakoj ruci. Simboli četiri elementa.
Baka ih je imala,
isto. To je simbol njihove vere, koju nikad nisam shvatila, iako mi je tata
jednom pokušao objasniti o čemu se radi. Verovali su u Majku Zemlju a baka je
navodno nosila njen duh ili nešto tome slično.
Jutros sam
mislila da sam u snu nacrtala očevu tetovažu, međutim, niti sapun, niti krema,
niti losion, alkohol, nisu skinuli tintu.
Možda sam podvojena ličnost pa se ona druga otišla tetovirati, javilo se u
jednom trenu „razumno“ objašnjenje, koje nije objašnjavalo postepeno
pojavljivanje tetovaže.
Iz misli me je
izvuklo zvono i uskoro sam začula tiho kucanje. Na vratima sobe pojavila se
Anka i naterala me da na tren zaboravim na muku.
„Lili, siđi
dole”, rekla je niska crnka. To su nam zajedničke crte, obe smo sitne i
crnokose. „Došla je Mirjana”, obavestila me je tihim glasom o onome što sam već
i sama znala. Radnica Centra za socijalni rad je došla u redovnu kontrolu. Iako za time nije bilo
potrebe. Kod Anke i Vlade je sve savršeno. Kuća, dvorište, domaćinstvo. Kad bih
im dozvolila, verujem da bi i naš odnos bio savršen.
Navukla sam
omiljenu teget duksericu. Poslednji poklon koji sam dobila od mame. Povukla sam
rukave dole, kako bih sprečila onu prokletinju da slučajno izviri i sišla do
prizemlja. Već u hodniku sam začula poznati piskutavi glas. Ušla sam u dnevnu
sobu i tiho se pozdravila.
Sem ljudi, u toj
sobi nije bilo ničeg posebnog. Obična dnevna soba.
„Kako si Lili?
Kako škola?”, pitala me je čim sam se smestila na udaljeniji deo ugaone. Uvek
biram najudaljeniji deo bilo čega. Što dalje od ostatka sveta. Tamo se osećam
najprijatnije.
„Dobro sam a i
škola je dobro.”
„Da, da. Kod tebe
je sa školom uvek više nego dobro. Školski mangupi ti još uvek prave probleme?”
Razredna joj je komšinica i kućna prijateljica, tako da zna sve i ako je
razredna čula za tetovažu, i Mirjana je čula.
„Ne, sa
vršnjacima nemam problema, oni ga imaju sa mnom.” Pogledala me je prekorno
sitnim plavim očima. „Zar se moram uklopiti? Mislim da se to ne bi promenilo
gde god bi me smestili. Uostalom, pravo svakog tinejdžera je da bude neshvaćen
i da se ne uklapa.” Najveći strah je
da će me premestiti kod drugih hranitelja ili u dom, ali crvenokosoj ženi je
zatitrao osmeh na usnama.
„Nećemo mi tebe
nigde premeštati, to sam ti već rekla i nadalje ću se praviti da si se sasvim
uspešno uklopila u sredinu.” Zaustila sam da joj objasnim da sam se odlično
uklopila, ali podigla je kratki debeli kažiprst i prekinula me. „Nego da mi
pređemo na ono drugo. Ako imaš domaći, slobodna si.”
Vratila sam se u
sobu i ostatak dana provela u pretraživanju interneta tražeći podatke o
iznenadnim pojavama tetovaža. Bezuspešno, naravno. Strahovala sam da ova na
levoj ruci nije i poslednja. Zajedno sa strahom rasla je i panika.
.png)
.png)
.png)
.png)
Нема коментара:
Постави коментар