Zemlja nade 11

Prvi deo: link     Drugi deo: link     Treći deo: link     Četvrti deo: link

Peti deo: link     Šesti deo: link     Sedmi deo: link     Osmi deo: link     

Deveti deo: link     Deseti deo: link

11

Ksander

 

Najbolja strana snova je ta što se na kraju probudiš. Možda je realnost koja me čeka sa druge strane sna teška. Ispunjena krivicom, stidom i žaljenjem, ali naučio sam da živim s njom isto kao što sam naučio da se suočim sa dečakom crne kovrdžave kose koji me pohodi u skoro svakom snu i podseća me na to ko sam bio. Obično me drži na nišanu. Puška je veća od njega i položena je na ruševine iza kojih se krije. Znam da će prljavom rukom obrisati suze sa svojih crnih okruglih očiju, svestan da je ostao samo on da zaštiti majku. Nije planirao da se preda bez borbe, jer borba je sve što je u životu znao. Navikao sam već na taj pogled pun prezira i prkosa. Svaki put pre nego što bi ispalio metak odlučno bi isturio bradu i klimnuo samo na njemu znanu zapovest. Ponekad sam bio brži i ispalio bih svoj metak pre njega, ponekad bi oboje odbacili pušku i naklonili se jedan drugom nakon čega bi svako otišao na svoju stranu... da smo to barem učinili u stvarnom životu. Samo što ovog puta momčić nije držao mene na nišanu, već Nju. Ja sam bio samo nemi posmatrač poznatog prizora. Strepeo sam od trenutka kad će klimnuti glavom a ona, za razliku od mene, nije nosila pancir, već snežno belu košulju koja se presijavala u sivilu sna. Prvo je bila uplašena a zatim je preklinjala dečaka da je poštedi. Odbijao je da je posluša i uporno je odmahivao glavom. Oboje su plakali a onda mu je rekla da je u redu, osmehnula se nežno i obrisala svoje suze. „Spremna sam... ako će tebi biti lakše onda pucaj”, ohrabrila ga je odlučnim glasom, „u redu je... pucaj... spasi sebe.“ Obasjala ga je onim širokim, iskrenim, osmehom koji je jednom i meni poklonila. Klimnuli su jedan drugom a onda je crnokosi dečak ispalio metak. Video sam ga kako probija vazduh ostavljajući svetli trag. Pratio sam pogledom njegovu putanju koja je vodila pravo ka njenom srcu. Pokušao sam da je upozorim, ali moje reči su bile bez glasa. Želeo sam da potrčim i da se bacim na nju kako bih ju spasao, ali i noge i ruke kao da su mi bile okovane. Krv je obojila njenu belu košulju a iz grudi joj je virio nož. Pogledao sam u svoje šake. Bile su krvave. Ležala je na mojim rukama i tiho ponavljala, „izdrži, Ksandere... samo izdrži... bićeš dobro... bićeš dobro...“
San je bio na izmaku, osetio sam da mi se vraća svest i kontrola nad telom a onda je toplina donela novu obamrlost a san se ponovio i u njemu bi ona iznova i iznova umirala a ja nisam mogao da je spasim.
„U redu je Ksandere. U redu je”, ponavljao je ženski glas dok su me nečije ruke držale prikovane za krevet i sprečavale me da ustanem.
„Seti se gde si, lovče”, rekao je neko drugi.
„Pogledaj me... Ksandere... pogledaj me”, pogled mi se izoštrio i našao usko žensko lice. Prepoznao sam je. Bila je to doktorica.
„Znaš ko sam?”, pitala je. Klimnuo sam.
„Znaš gde si?”, pitao je Timo. Klimnuo sam ponovo. „Već sam pomislio da ćeš nam pobeći.“
Ne, odavde nema bega.
Pogledao sam u plafon koji odavno nije bio beo i pokušao da ostavim iza sebe san ubeđujući samog sebe... Samo san. To je bio samo san.
Timo me je znatiželjnim pogledom proučavao i na tren me podsetio na nju a ja sam shvatio da će taj san jednom postati stvarnost a ja neću biti u stanju da je spasim... jer više neću biti tu... a nju će odabrati. Jednom će je odabrati, setio sam se svojih misli nastalih u blizini reke. To shvatanje je probudilo čudan osećaj u meni. Dah mi se skratio a sitni trnci ispunili moje ruke. Duboko sam udahnuo i potražio mir u sebi ali nisam ga našao.
Zašto bih se brinuo zbog nje, zbog jedne nečiste? Pokušao sam oterati od sebe osećaj nemoći koji me je preplavio, ali to je dodatno pojačalo potrebu da je zaštitim.
Zatvorio sam oči na tren a onda postao svestan bola u levom boku, probadanja u leđima, u grudima, u rukama, glavi, a onda se vratilo sećanje na lupanje na vrata u kasni sat. Grupicu koja mi je upala u kuću. Njihove uvrede, njihov bes, njihove pesnice, cipele i na kraju nož koji je ostavio svoje tragove svugde po mom telu da bi na kraju završio zariven u moj bok. Uhvatio sam se za to mesto. Rana se zatvorila ali bol je ostao i još će neko vreme boraviti tu.
„Dobro sam”, odgovorio sam doktorici. „Bio sam ja i u gorem stanju.“
„Ali tada nisi bio na mojoj savesti”, odgovorila je odmahujući glavom dok je pregledala svaku modricu i svaki ožiljak.
Među prvim stvarima kojima nas je Ren naučio još kao dečkiće Milinih godina, bilo je kako da primamo udarce bez uzvraćanja. Bio je to deo naše obuke. Učio nas je kako da čuvamo taj bol i kako da ga kasnije pretvorimo u gnev koji ćemo zatim promeniti u našu snagu. Međutim ovaj bol, sam samo potisnuo u sebe. Gnev mi neće biti potreban sada.
„Zašto im nisi uzvratio?“
„Da li bi to izlečilo njihovu mržnju? Obuzdalo njihov bes?“, odgovorio sam Timu i zatražio od Agnet odobrenje da izađem napolje. San je još uvek lebdeo oko mene i zaposedao  moje misli. Svež vazduh bi mogao da ga najzad otera u podsvest.
„Nemoj da preteraš. Svakom telu je potrebno vreme za oporavak, čak i tvom.“ Dala mi je još po neku instrukciju u vezi ishrane a onda se pozdravila, odbijajući nadoknadu za troškove lečenja.
„To ćemo rešiti na zboru, ti mi ništa ne duguješ.“
Pogledao sam u plavokosog momka tražeći objašnjenje.
„Zar si mislio da ćemo tolerisati nasilničko ponašanje? Čak ni jedan lovac ne zaslužuje da mu neko u sred noći upadne u kuću i isprebija ga na mrtvo ime.“
„Ne želim izazivati nove probleme. Ako ste zbog toga sazvali zbor, onda ga otkažite.“
Izašao sam na trem i udahnuo poznati miris. Miris zemlje i njenih plodova, miris trave pomešan sa mirisom živine iz komšijskog dvorišta. Što me je podsetilo da sam babi obećao da ću joj očistiti kokošinjac. Međutim, trenutno sam bio u stanju samo sebe da držim na nogama. Lopata će morati da sačeka.
„Ja bi ih ostavio do sutra”, zaustavio me je Timo u nameri da uberem paradajz koji se zarumeneo na stabljici. Osećaj nekog čudnog ponosa i radosti me je ispunio.
Eto, uz malo truda u stanju sam i da nešto stvorim, ne samo da uništim.
„Agnet je rekla da bi trebao nešto pojesti.“ Pozvao me je unutra a ja sam se tek tada zapitao zašto je on tu. Objašnjenje je brzo usledilo.
„Smenjivali smo se sa babom i Agnet. Ovo je moja smena... a mislim da baba baš i nije slušala šta joj Agnet govori”, rekao je pošto je zavirio u babin lonac u koji mi je obično pakovala hranu. Sudeći po mirisu unutra je bio pileći paprikaš sa noklicama. „Ela je spremala musaku, to ti je laganije.“ Otvorio je drugu posudu ostavljenu u frižideru. „A spakovala ti je i nešto mleka i sira.“
„Nisam gladan.“
„A ovo ti je doneo Kvintus.“ Pokazao je na malu kutiju sledovanja ostavljenu na sred kuhinjskog stola. Pre godinu dana mi je rekao da će pokušati da ih nabavi. Bila je to hrana namenjena prvenstveno specijalnim jedinicama i nekad sam mislio da je ukusna. Sadržavala je sve potrebne sastojke da bi održavala telo zdravim i sitim. Dodavala je energiju i snagu i trebao bih pojesti jednu porciju kako bi se moje telo lakše i brže zalečilo, ali sama pomisao na tu želatinastu bezličnu masu mi je zavrtala stomak i budila mučninu u njemu.
„Moramo da razgovaramo”, rekao je Timo dok se radoznalo poigravao sa kutijom od Kvintusa.
„Moramo”, potvrdio sam premda sam znao da ne želimo razgovarati o istoj stvari.
„Ali prvo bi trebao nešto da pojedeš.“ Klimnuo sam i pokazao mu na stolicu i za sebe sam privukao onu koja mi je služila kao natkasna.
Mučila ga je Kvintusova kutija, te sam je otvorio i pogledao unutra. Čini se da je to bilo pakovanje sa uzorcima, jer su unutra bili svi mogući ukusi. Odabrao sam piletinu i otvorio kutijicu sa pet belih tableta. Uzeo sam tanjir i sipao vode u čašu. Stavio sam tabletu na tanjir a zatim kanuo malo vode. Tableta je počela da se peni uz prepoznatljiv zvuk šuštanja sve dok tanjir nije ispunila bezlična bela masa, nalik želatinastoj peni.
„Odvratno”, rekao je pošto sam gurnuo tanjir ka njemu. „Šta je to?“ Pomirisao je ali masa nije imala miris. Tek u ustima je dobijala predviđeni ukus. Otkinuo sam komad i stavio ga u usta. Bio je u pravu, bilo je odvratno, ali i poznato. Ohrabrio sam ga da proba. Mršteći se otkinuo je komadić, prineo ga nosu a onda uz oklevanje stavio u usta.
„Podseća na kuvano pileće belo meso?“ Uzeo sam još jedan komad a uzeo je i on. Ovog puta je bio hrabriji. „Mislim nije loše, ali ipak je...“
„Čudno je znam, ali hranljivo. Ova porcija ti menja celodnevni obrok. Uz uštedu energije možeš preživeti i sledećih nedelju dana samo na toj jednoj tableti. Možeš je samo popiti, ali žvakanjem pre stičeš osećaj sitosti“, objasnio sam.
„Sa ovim vas hrane?“
„Samo na terenu... Timo... nešto ti moram reći”, počeo sam dok se on poigravao sa još jednim komadom bele penaste mase razvlačeći je prstima.
„Ela mi je već rekla da se ništa nije desilo”, uskočio mi je u reč još uvek obuzet belom masom, „ali lovče, ako joj želiš dobro, držaćeš se podalje od nje”, rekao je ono što sam i sam nameravao učiniti.
Bio je nestvaran i nadasve prijatan taj ukradeni sat vremena proveden sa njom pored reke, ali bilo je to nesmotreno s moje strane. Svestan sam da je to bio trenutak slabosti, trenutak u kom sam dozvolio sebi da poželim nekoga samo za sebe a nju je bilo tako lako poželeti.
„Znam da sam prešao granicu i zbog toga ti se izvinjavam.“
„Nema potrebe da se izvinjavaš... nemoj joj davati lažnu nadu. Dovoljno je izgubila.“ Znam da nije mislio samo na njihove roditelje, čuo sam za nju i Učinog sina. Ovo je bio idealan čas da mu najzad kažem ono što sam odlagao.
„Možda nije izgubila sve. Možda vi niste izgubili onoliko koliko mislite da jeste.“
Njegova zbunjenost je potrajala samo tren a onda se osmehnuo.
„Pitao sam se kad ćeš najzad skupiti hrabrost da išta kažeš.“ Bio je red na meni da ostanem zbunjen. „Znači istina je?“
„Šta?“
„Znao si mog tatu”, rekao je pun nade i iščekivanja.
Kako on to zna? Tada je bio pod anestezijom... ili možda nije?
„Doktor Rov mi je rekao da bih od tebe mogao saznati njegovu sudbinu.“
„Ne znam njegovu sudbinu.“ Bila je to istina. Mogli su ih uloviti već sledećeg dana. Napali su pećine, čuo sam detonacije iz tog smera. Mogao je nastradati na putu do pobunjenika. Mogao je poginuti u borbama. Moglo se svašta desiti.
„Ali znaš šta se s njim desilo u lovu. Da li si učestvovao u tom lovu? Nisi bio među lovcima.“
„Timo”, zaustavio sam ga i tražio reči kako mu saopštiti ono što znam.
„Moram da saznam šta se desilo sa mojim ocem. Sedam godina nas izjeda neizvesnost... Da li je ulovljen... da li je pobegao... šta se desilo i kako znaš za njega ako nikad nisi kročio u naše Selo?“ Sipao je pitanja a svaka njegova reč je bila glasnija i glasnija.
Uzdahnuo sam a zatim mu ispripovedao sve od trenutka kad sam odlučio da pobegnem pa sve do trenutka kad smo se rastali.
„Ne znam šta se dalje desilo s njima.“
„Živ je”, rekao je radosno i poklopio usne rukom, dok su mu suze radosnice vlažile oči. „Uvek sam znao da jeste. Osećam to.... Možda je još uvek u tim pećinama.“ Bio je pun nade koju sam odmah razbio.
„Ako su bili u pećinama onda više nisu živi. Pećine su zatrpane.“ Osmeh je nestao sa njegovog lica.
„I nisi ništa učinio da im pomogneš?“, optužio me je.
„Učinio sam sasvim dovoljno.“
„Da, iskoristio si ih kao mamac kako bi pobegao.“
„Dao sam im šansu.“ Branio sam se ali bio je u pravu, iskoristio sam ih.
„Izvini... hvala. Zaista... hvala... zašto si im rekao da idu na severoistok.“ Znao sam da njemu neće pobeći iz priče ni jedan detalj.
„Znaš da to ne smem da vam kažem...“ kao po navici pribegao sam već ustaljenom odgovoru.
„Prefekt nije tu, lovče... Uostalom, uvek govore da si stanovnik ovog regiona... možda je došlo vreme da to i sam prihvatiš i počneš da se ponašaš tako.“ Zagledao sam se u njega shvatajući da je u pravu. Više nisam bio pripadnik vojske IHCIja. Odbacili su me. Osudili na smrt. Zašto bi im bio lojalan? Ni Selo me nije prihvatalo kao svog, ali u očima prefekta ja sam sam bio stanovnik rezervata.
„Postoji teritorija na severoistoku gde su ljudi slobodni.“
Osmeh je nestao s njegovog lica a zamenila ga je ozbiljnost.
„Znači to je razlog... treba da nam usadiš ideju o pobuni?“
„Ne znam zašto su odabrali ovaj rezervat”, priznao sam. „To još uvek pokušavam da shvatim... Moja jedinica nikad za lov ne bi odabrala teren koji je meni poznat. A ovaj poznajem dobro.“
Zamišljeno je zavrteo prazan tanjir i osmehnuo se na jednu stranu onako kako to njegova sestra radi.
„Znaš, moja mama je uvek govorila da nam je rešenje uvek tačno ispred nosa, samo što ga od nosa ne vidimo... Moram da kažem Eli.“ Ustao je, ali sam ga zaustavio.
„Još nešto... odabraće je za lov.“ Pogledao me je zbunjeno.
„Ti stvarno umeš ljudima pokvariti sreću.“
„Tebe više ne mogu da biraju.“ Pokazao sam na njegove štake. „Znači da će nju sigurno odabrati, možda ne sada, možda ne sledeći put, ali sigurno će je odabrati. Ima očeve gene a IHCI voli dobru genetiku.“ Bio sam svestan da sam upravo otvorio pandorinu kutiju, samo što je ovog puta nada prva pobegla, verovatno je predugo bila zatvorena.

Autor Dana Hill

***

Sa ovim nastavkom završavam objavljivanje celih poglavlja ove priče na blogu.

Za nastavak priče moraćete sačekati štampanu knjigu... a verujte mi dogodovštine Ele, Ksandera i ostalih tek počinju.

Hvala na čitanju.

Zemlja nade 10

 Prvi deo: link     Drugi deo: link     Treći deo: link     Četvrti deo: link

Peti deo: link     Šesti deo: link     Sedmi deo: link     Osmi deo: link     

Deveti deo: link

10

Ela

 

Sparina je zalegla na selo. Leta su uvek bila duga i topla, ali ovakve žege se ne sećam.

Dugo u noć nisam mogla da zaspim i tugovala sam za svežinom šume. Kao nemirno štene vrtela sam se po krevetu tražeći mesto. Ustajala sam nekoliko puta, prvo da zatvorim prozor, onda da ga otvorim a posle da se napijem vode... uzalud, jer nije vrućina krala moj san. Misli su se poput pčela u košnici rojile u mojoj glavi i odbijale svaku nadu da ću najzad da zaspim... a sve zbog para preplanulih, snažnih i nadasve nežnih ruku. Kao da su me začarale. Privlačile su danas moj pogled i još uvek sam osećala njihovu toplinu na svom struku gde me je dodirnuo dok mi je oslobađao suknju od trnja, osećala sam ih na svom ramenu gde me je ščepala i izgrebala grana od koje me je oslobodio. Njegovi spretni prsti su izvlačili lišće i trnje iz moje kose, brisali su slatki lepljivi sok od malina sa mog obraza, prelazili nežno po mom izgrebanom čelu, nosu, bradi... a svaki put kad bih zatvorila oči u mene bi gledale čelično plave oči... koliko je samo nežnosti bilo u njima. Kako može toliko topline biti u tako hladnim očima?

Ove godine sam napunio pedeset četiri, prisetila sam se njegovih reči i mogla bih se zakleti da je to priznanje propraćeno blagim rumenilom.

„Ima pedeset godina, pa šta.“ Žestila sam se na samu sebe što sam uopšte i računala razliku između nas. „Pa, ne liči na pedesetogodišnjaka. Izgleda kao da je Timovo godište”, zaključila sam svesna da je bio tatino godište. Ustala sam i zatvorila prozor. Na kratko sam naslonila čelo na hladno staklo i duboko uzdahnula. „Ne budi glupa, Ela. On je klon, on je lovac”, prekorila sam samu sebe po ko zna koji put, u nadi da će ga to oterati iz mojih misli, ali nije. Nije ni izbrisalo privlačnost koju sam danas osetila prema visokom, snažnom muškarcu.

Da li je i on osetio nešto?, zapitala sam se strahujući a ujedno se i nadajući da je tako.

Gledao je u moje usne, proučavao ih. Da li je i on razmišljao o poljupcu? Želela sam da spusti svoje usne na moje. Samo na tren da osetim te isklesane usne na svojima.

„On je lovac. On je ubica. To je pogrešno. Pogrešno. Pogrešno”, ponavljala sam.

Sela sam i posegnula za čašom vode, iskapila je i vratila se u krevet ljutito sve zbacivši na pod. Na kraju, čini se, da sam uspela da zaspim laganim snom iz kog me je probudio zvuk razbijenog stakla. Smeh, pevanje i vriska odjekivali su ulicom a jedine reči koje sam razaznala bile su, „klonska kurva.“

„Ela! Ela, jesi li dobro?“ bratov uplašeni glas odjeknuo je hodnikom i naterao me da ustanem iz kreveta. Nešto hladno je zaškripalo pod mojim nogama. Staklo. Zbunjeno sam pogledala u razbijen prozor, onda u pod i uplašeno se sklonila u stranu. Proverila sam tabane i uklonila srču što se zalepila za kožu.

„Ela, jesi li dobro?“, viknuo je ponovo.

„Dobro sam.“ Sišla sam do prizemlja i susrela njegov zabrinut pogled. „Zaista, dobro sam.“

„Nisi povređena?“ prešao je nežno palcem po mom izgrebanom čelu.

„Nisam povređena”, uveravala sam ga ali još uvek sam bila zbunjena i nisam bila sigurna da li spavam i sanjam ili sam probuđena. „Mislim da je neko razbio prozor u mojoj sobi?“

„Platiće mi za ovo. Ko god da je to bio, platiće”, procedio je i privukao me u zagrljaj a zatim je novi povik privukao našu pažnju. Bilo je to kao da je neko u daljini zazivao pomoć. Pustio me je i izašao napolje ostavljajući ulazna vrata otvorena.

„Ksander... sredili su ga... baba... doktor”, čula sam Markusove usplahirene reči. Dok sam ja izašla on je već trčao ka krojačkom prolazu.

„Šta se događa?” zbunjeno sam pogledala u osvetljenu Ksanderovu kuću. Bilo je neuobičajeno videti upaljeno svetlo u skoro svakoj prostoriji. Pošla sam za Timom i u prvom trenu sam mislila da su ulazna vrata širom otvorena a onda sam primetila da se jedva drže na šarkama.

„Baba“, viknuo je Timo i ušao unutra a zatim stao na vratima kao ukopan.

„Šta je?”, pitala sam i sama se na tren zaledila od prizora.

U hodniku, između primaće i spavaće sobe, ležao je onesvešćen Ksander. Baba je držala ruku na njegovom boku i odmahivala glavom jadikujući. Odgurnula sam brata i prišla Ksanderu. Lice mu je bilo izobličeno od krvavih podliva i posekotina a iz rane na boku se cedila krv koju je baba pokušavala da zaustavi pritiskajući svojim staračkim rukama. Razmenila sam jedan kratak pogled sa njom. Plakala je i nije dugo trebalo da joj se u tome pridružim. Ponudila sam se da je zamenim ali mi nije dozvolila.

„Nisam mogla da spavam, sedela sam na verandi i čula... nešto...“ odmahnula je glavom. „Nije zaslužio ovo. Ovo nije zaslužio.“

„Ne nije”, potvrdio je Timo.

„Izdrži, Ksandere. Samo izdrži... doktor samo što nije stigao.“ Pogladila sam ga po kosi, bila je vlažna a moja ruka je ostala krvava. Preplašeno sam pogledala u brata koji je ljutito odmahivao glavom a zatim pošao napolje.

„Bićeš dobro... bićeš dobro”, ponavljala sam i nadala se da će Markus uspeti da dozove doktore, jer ja sam bila nemoćna a strah od gubitka me je na tren zaledio. Pomerio je glavu i nešto nerazgovetno prošaptao, trznuo je rukom koju sam uhvatila i osetih blagi stisak. Nežno sam se osmehnula i ponovila, „doktor dolazi, bićeš dobro. Samo izdrži još malo.“ Ali nije izdržao, izgubio je svest i preplašio me.

„Ksander... Ksander”, dozivala sam ga.

„Štedi svoje suze za one kojima će ti biti potrebne... On je X-Kran, Slasnikova. Za njega je ovo ništa”, rekao je Luik s vrata.

„Ovo je vama ništa?“, usprotivila sam se. „Umire.“

„Takvi kao on ne umiru tako lako.... ajde ispraznite prostorije, doktori dolaze”, naredio nam je ali ja sam ustala tek kad se Agnet pojavila na vratima. Pritrčala nam je i odmah počela svoj pregled a uskoro joj se i doktor Rov pridružio.

„Trebala bi otići kući”, rekao je Timo, „i ti baba.“ Pokazao je na naše spavaćice koje su bile natopljene Ksanderovom krvi, ali nisam marila za to.

„Ne možemo ga ostaviti samog”, pobunila sam se.

„Nije sam a mi nismo ti koji mu trenutno mogu pomoći”, rekla je baba i pogledom potražila Markusa.

„Naći ću ga, još nekome si potrebna.“ Pokazao je na malenu Milu koja je stajala na sred ulice. Stezala je lutkicu na grudima i preplašeno gledala u nas. „Ela i ti... vrati se kući”, rekao je zapovednički pokazujući mi rukom. Mogla sam se svađati sa njim, ali pogledala sam u svoje krvave ruke i spavaćicu a zatim na svetla u okolnim kućama i radoznale siluete u prozorima.

Poslušno sam otišla kući i odmah ušla u kupatilo. Počela sam da trljam ruke sapunom gledajući u krvavu vodu kako otiče niz slivnik a onda sam shvatila da će najbolje biti ako se istuširam.

Ko mu je učinio... zašto? Zašto sada? Mislila sam da su ljudi počeli da ga prihvataju. Naravno da je bilo i onih kao Učo, koji su ga mrzili, ali napasti ga u vlastitoj kući u pola noći i divljački ga isprebijati... to nisam mogla da shvatim.

„Ela, dođi ovamo.“ Pozvao me je Timo čim sam izašla iz kupatila. Sedeo je u kuhinji i nervozno vrteo jednu svoju štaku. Radio je to kad je o nečemu razmišljao. Pogled mu je bio zabrinut a čelo naborano, te sam pritegla kućnu haljinu i poslušno sela.

„Našao si Markusa?“

„Bio je unutra, ne znam kada se i kako provukao do lovca. Jedva sam ga naterao da ode kući.“

„Vezao se za njega.“ Nije mi to potvrdio, ali znao je da je to istina, umesto toga pogledao je u mene i pitao, „šta se desilo danas u šumi?“

„Kako misliš šta se desilo?“

„Između tebe i lovca... šta se desilo?“

„Ništa se nije desilo. Zašto pitaš?“, vređalo me je njegovo pitanje.

„Išla si da bereš maline... sama, a vratila si se s njim. Da li ste imali dogovoren sastanak?“

Ne to nije bio dogovoren sastanak kao sa Mikom kod lipe, a ipak, dok smo sedeli pored reke, osećaj je bio sličan, ali nisam to bila u stanju ni sebi priznati a kamoli Timu.

„Nije bio sastanak“, pobunila sam se i pokušala opravdati. „Izgrebala sam se i uplela u maline. On je pecao nedaleko... i pomogao mi da se izvučem a... a... zatim me je odveo do reke da se umijem.“

„I to je bilo sve?“ proučavao me je i primetio moje rumene obraze.

„Da... Ne... Sedeli smo malo kraj reke i razgovarali a onda smo se vratili kući.“

„Sedeli ste pored reke i razgovarali”, ponovio je tiho i zamišljeno klimao glavom.

„Sediš sa njim na verandi svaki dan”, branila sam se.

„Ja nisam ti. Da li vas je neko video?“

„Zašto misliš da nas je neko... zašto me ispituješ? Zar sam to zaslužila od tebe? Nakon svega?“, skočila sam ljutito.

„Kako možeš biti tako plitka!“

„Plitka? Ja plitka?“, viknula sam uvređeno.

„Da. Glupa i plitka”, uzvratio je. „Ko vas je video u šumi? Da li je to bio Manu i Marsi... Hana?“ nabrajao je a ja sam shvatila da je njen glas viknuo one pogrdne reči ispod mog prozora.

To je bilo namenjeno meni? Ja sam klonska kurva?

„Ko vas je video zajedno!?“ proderao se crvenog lica i preplašio me. Suze su same krenule. Spustila sam se na stolicu i obrisala oči, pritegla haljinu i šmrknula.

„Izvini. E... Ela, zar ne... ne... shva... a... a... taš”, uzdahnuo je i pre nego što je pokušao ponovo odgovorila sam, „na plaži su bili Hana, Manu, Petar, Klara i Marsi... pijani.“ Počela sam polako da shvatam i posledice jednog običnog susreta u šumi i razlog Timove ljutnje.

Marsi je pljunuo na nas, njegova mržnja me je uvredila i u tom trenu izazvala prkos zbog kojeg sam htela posegnuti za Ksanderovom rukom, tada nisam ni pomislila da bi bili u stanju da ga napadnu zbog toga. Mislila sam da će samo izmišljati kojekakve priče i širiti laži po selu.

Sve je moja krivica, shvatila sam. Ksander zbog mene leži krvav i bori se za svoj život.

„Ali zašto? Zašto bi to učinili?“

„Mrze ga... Videla si Učinu reakciju a Manu...“, uzdahnuo je i zagledao se u mene pokajnički, „Manu je zaljubljen u tebe još dok si se igrala pod lipom. Čak je i na Miku bio ljubomoran što ga je preduhitrio.“

„Šta?“

„Sećaš se kad je Mika pao sa trešnje?“ Bio je izubijan sa masnicom na oku, rasečenom usnom i slomljenim rebrom. „Trešnja je bio Manu.“ Odgovorio je na moj zbunjeni pogled a moja netrpeljivost prema mesarovom sinu je samo rasla.

„Ali ništa se nije desilo između mene i Ksandera... Ništa.“ 

„Da... vidim”, rekao je smireno i odmahnuo glavom. „Sve je ovo moja greška... koristio sam svoju zahvalnost, koristio sam tebe i koristio sam njegovu želju za prihvatanjem kako bih saznao istinu o njemu i zašto je tu. Želeo sam znati više o njima.“ Pokazao je rukom okolo. „A možda bih saznao i još... nešto...“ pogledao me je i odmahnuo rukom. „Nije važno.“ Sedeli smo tako svako zarobljen u svojim mislima i vlastitoj krivici. Najzad je prekinuo tišinu i rekao, „idi i obuci se. Kasnije ćemo zajedno otići da ga obiđemo. To je naša obaveza kao najbližih komšija... i Ela, od sad ne smeš biti viđana sama sa njim.“ Htela sam se usprotiviti ali onda sam zastala na tren i razmislila, da li bi bilo pametno prepustiti se svojim osećanjima? Naravno da ne bi.

Međutim, kad sam ugledala kako nepomično leži na krevetu moje srce se stegnulo a suze se sakupile u očima. Sve je ovo zbog tebe, optužila me je savest.

Agnet je sedela na stolici kraj njegovog kreveta i samo nas je kratko pogledala kako bi nam uzvratila pozdrav a zatim je pogled vratila na Ksanderovu ruku.

„Kako je?”, pitala sam prilazeći.

„Biće dobro”, odgovorila je u neverici. „Neke od manjih posekotina već su se zalečile.“ Primetila sam da su mu sve rane očišćene ali da nisu previjene. Takođe neki većih podliva su nestali sa njegovog lica.

„Budio se?”, pitao je Timo.

„Samo na tren”, pogledala je u mene ispod trepavica a onda vratila pogled na Ksanderovu ruku. „Kvintus je doneo neke sedative i rekao da ga držim uspavanog kako bi se sam zalečio. Ne poznajem fiziologiju klonova, trebala bi biti slična našoj, ali on je drugačiji. On je jedan od njih.“

„Jedan od kojih?”

„Supervojnik.“ Odgovorila je Timu i na kratko podigla pogled ka nama. Primetila sam oduševljenje u njenim očima. „Pogledajte”, pozvala nas je i nežno uhvatila njegovu ruku i pokazala na jednu malu posekotinu na podlaktici. „Ovo je bila otvorena rana. Posmatram je već pola sata kako se zatvara. Kvintus mi je rekao da ga ne smem ušivati, kako bi se rane mogle same pravilno zatvoriti. Vidite i sami... zadivljujuće, zar ne.“ U prvom trenu nisam videla isto što i ona, ali što sam je duže posmatrala to je rana bivala manja i svetlija.

„Eda, znaš pravila, treba ti još četvoro”, rekao je Pastro ulazeći u kuću.

„Želiš sazvati zbor zbog lovca?”, pitao je Timo, „ja ću te podržati”, rekao je isti onaj koji je podržao Uču da se sazove zbor kako bi se proterao lovac.

„I ja ću vas podržati”, rekla je Agnet odlučno, „a znam da će i tata. Problemi ne mogu da se rešavaju pesnicama a ovo je jednostavno nedopustivo.“ Pokazala je na Ksandera i dodala odlučno. „Počinioci moraju biti kažnjeni.“

„Onda ti treba još samo jedan.“ Svi pogledi su uprti u mene i zaustila sam ali s vrata se javio Koranov, „ja ću biti peti, doktorka je u pravu i ne interesuje me čija su to deca bila.“

Koranov je u svakoj neprilici tražio priliku da učvrsti svoj položaj nezvaničnog vođe a to što je najmlađi Bromas bio među osumnjičenima davalo mu je povoda da podrije majstorov autoritet. Nije se stolar previše mešao u posao Veća, ali bio je razuman čovek od kojeg je često traženo da bude glas razuma a njegovo mišljenje je obično bilo u suprotnosti od mišljenja ostalih.

„U redu”, klimnuo je Pastro svojom sedom glavom. „Zbor će se održati kad lovac bude mogao da mu prisustvuje, kako bi mogao da iznese svoje optužbe.“

„Kvintus je rekao da ga držim pod sedativima sledeća dvadeset četiri sata, ali u kakvom će biti stanju nakon toga to zaista ne znam”, rekla je Agnet.

Svi su se nagurali u sobu kako bi videli povređenog a ja sam izašla u hodnik i osvrnula se oko sebe i prvi put pogledala po kući. Izuzimajući lom koji je napravljen u hodniku i primaćoj sobi, gde su pojedini komadi nameštaja bili prevrnuti ili slomljeni, shvatila sam da Ksander zapravo i ne živi ovde. Većina nameštaja je bila prekrivena plahtama a ono ostalo je pokrivala prašina. Čula sam babu u kuhinji, te sam pošla za njom. U ćošku kuhinje je bio namešten improvizovan krevet od dušeka donetih verovatno iz soba na spratu. Na stolici pored je bila složena čista odeća. Sudopera je bila prazna a na cediljki pored je bio jedan tanjir, kašika i čaša. Za razliku od prednjeg dela kuće, ovde je sve bilo čisto i na svom mestu.

„Ne treba njemu mnogo”, rekla je baba primećujući moj radoznali pogled. „Sem hrane, naravno.“ Nasmejala se tiho. „Ali u početku ni to mu nije bilo potrebno, kao da je živeo od vazduha i vode.“

„Zašto ste ga prihvatili... tada”, iznenadila sam ju pitanjem. „Klonovi su vam uzimali jednog po jednog a vi ste njega dočekali raširenih ruku. Zašto?“

Meni je bilo potrebno vreme da ga prihvatim i prevaziđem činjenicu ko je on. Bez obzira na trenutak privlačnosti, još uvek nisam bila sigurna da li mogu preći preko njegove prošlosti. Za moje, ali i njegovo dobro nadala sam se da je nikad neću prihvatiti. Timo je bio u pravu, bila sam glupava i plitka.

Baba se osmehnula i posegnula za mojom rukom. Njen dlan je bio topao a koža tvrda. Iako sitna, bila je to snažna žena. Takve smo bile sve. Morale smo biti. „Ela, tamo gde ste svi vi videli velikog zlog vuka, ja sam videla izgubljeno štene koje nikad nije spoznalo dobrotu... a sada smo pokazali ko je u ovoj priči bio vuk.“

Predložila mi je da joj pognem i zajedno smo sredile Ksanderovu kuću i tako dali razlog zlim jezicima da još više raspletu priču o nama. Bila je to sitnica koja nije umanjila osećaj krivice koji me je izjedao a moj brat je zadovoljenje svog osećaja krivice namirio tako što je probdeo uz lovčev krevet pomažući Agnet oko njega.

Autor Dana Hill

Nastavak: link

Zemlja nade 9

Prvi deo: link     Drugi deo: link     Treći deo: link     Četvrti deo: link

Peti deo: link     Šesti deo: link     Sedmi deo: link     Osmi deo: link

9

Ksander

 

„Hvala ti za ovo”, rekla je pružajući mi poslednju dasku. „Tri godine ga molim da popravi ovo.“ Pogledala je duž drvene tarabe koja je delila moje dvorište od njihovog.

Timo je prekjuče došao u radionicu tražeći daske. Bio je to samo izgovor. Želeo je popraviti ono što je mislio da je stari učitelj pokvario. Izvinio se za nešto što nije bila njegova krivica kako bi umirio svoju savest. Zamolio je Bromasa za daske a mene da popravim ogradu.

„Koliko sam shvatio ovo je ionako bila moja obaveza... ogradu održava komšija sa desne strane?“ Bromas me je upozorio na to nakon što je Timo otišao. Bilo je to još jedno od nepisanih pravila ovog rezervata.

„Da, ali komšije nismo imali godinama, a ove daske su me izluđivale.“

„Sad te više neće”, rekao sam i zakucao zadnji ekser. Pokupio sam alat u kutiju, i odneo dotrajale daske na gomilu gde me je čekalo drvo za sečenje i cepanje.

„Kad si rekao da želiš zasaditi baštu nisam znala da misliš na tri korena paradajza i dva korena paprike.“

„Umeš li ti ikada nešto da pohvališ ili znaš samo da kritikuješ.“

„Nisam mislila ništa...“

„I nisu tri korena već pet. Dva si mi dala u rezervu, isto kao i papriku sumnjajući u moju sposobnost da nešto održim živim. Pogledaj, primile su se sve sadnice. Za mene će ovo biti više nego dovoljno, a imam i luk, i krompir, i krastavce, ako si zaboravila.“ Sve sadnice su bile od nje i sve su se primile i prosto bujale. Jedva sam čekao trenutak kad ću ugledati prvi zreli paradajz. Prvi paradajz koji sam ja uzgojio. Ne znam da li je to bilo do ovog regiona ili je njihov način života bio zarazan, ali otkrio sam da hrana ovde ima sasvim drugačiji ukus. Bolji. Puniji. Bogatiji. Sve je bilo ukusnije. Meso, povrće, mleko, sir, riba a tek kad bi petkom baba ispekla svež hleb i onako na vruć kad bih stavio Lučin puter i samo malo posolio. Voda mi je potekla čim bih na to pomislio.

Baba se u početku ljutila što slabo jedem a sada nisam bio u stanju da se zaustavim. Sve što sam zaradio davao sam njoj, ali ona je uvek uzela samo polovinu kredita a ostalo bi mi vratila. To sam ostavljao sa strane... jednom kad me više ne bude ostaće njoj i deci.

„Ajde sad k nama na čaj”, pozvala me je pošto sam ostavio kutiju sa alatom na tremu. Za razliku od njihove verande, na mojoj nije bilo udobnih pletenih stolica sa mekanim šarenim jastucima za opušteno ispijanje čaja, niti saksija sa mirišljavim cvećem ili puzavica koje bi držale hlad.

„Zar ne bih ja tebe trebao pozvati, ipak si ti meni pomagala.“

„Da, ali ti nemaš pitu od jabuka a kod nas je ima... znaš da te Timo čeka.“

„Pitanja i odgovori?“

„Radoznali smo... samo onoliko koliko smeš da kažeš.“

Razgovor s njim je uvek ličio na ispitivanje. Nisu oni bili jedini koji su pokušavali od mene saznati razne informacije. Bromas je takođe često zapitkivao o lovu, a isto su to činile i kolege, i baba, i Markus, i Samel... uglavnom svi sa kojima sam bio u kontaktu su pokušavali iz mene izvući poneku informaciju, ali ja sam kod ulaska u region dao reč da im neću otkriti određene podatke. Tada sam mislio da to neće predstavljati problem, međutim, dosta toga se promenilo za ovih godinu dana. Ja sam se promenio. Moj prezir prema sistemu iz kojeg sam ponikao se samo povećao. Želeo sam im reći toliko toga, upozoriti ih na neke stvari... i učiniću to, odlučio sam. Bez obzira na datu reč, pre nego što odem odavde, reći ću im sve... a Slasnikovima sam morao saopštiti istinu o njihovom ocu. Zaslužuju da znaju barem ono malo koliko ja znam.

„Komšija, čini mi se da ćeš morati početi koristiti kapiju.“ Te otpale daske služile su nam kao tajni prolaz između dvorišta.

„Uvek mogu preskočiti.“ Pogledao sam u popravljenu tarabu dok je Ela već planirala kako će je ofarbati u belo. Pokupila je sa stola Timovu šolju i nestala u kuhinji s njom. Uskoro se vratila sa rashlađenim čajem i pitom od jabuka. Da se nisam ustručavao odmah bih pojeo sve što mi je servirala, umesto toga sam posegnuo za čajem. Pomirisao sam ga i pokušao pogoditi od čega je. Bilo je u njemu sušenog voća, verovatno jabuka, možda i šipurak, ali i majčine dušice, i lipe.

„Pitam se da li bi kafa ovde uspevala.“ Ovde se pio čaj, navikao sam na taj njihov običaj, ali mi je nedostajala kafa. U mom skloništu sam imao veliku zalihu koju sam nabavio pošto sam poharao jedno zaboravljeno skladište. Samel je rekao da će nabaviti, ali još uvek nije. Možda bih mogao zamoliti Kvintusa.

„Često je pominju u knjigama, ali ne znam kako se uzgaja, niti kakvog je ukusa.“ Namrštila se i na kratko zamislila.

„Ne znam ni ja kako se uzgaja. Mislim da na plantažama u južnim krajevima.“

„Bio si tamo? U južnim zemljama?“, uskočio je Timo sa svojim pitanjem. Obično bi sačekao dok popijem čaj, ali je danas bio nestrpljiv. „Ima tamo naših regiona?“

„Bilo ih je.“

„Bilo?“ Samo sam mu klimnuo dok je on mrštio visoko čelo podsećajući me tim izrazom na svog oca.

„Nisu mogli samo nestati”, rekla je Ela naivno, nesvesna da je mnogo regiona samo nestalo. „Sigurna sam da tamo još uvek ima regiona u kojima ljudi gaje kafu. Šteta samo što ne možemo s njima da se trampimo.“

„Koliko je ukupno regiona ostalo?“

„Ne znam, odavno nisam u službi.“

„Dok si bio u službi, da li je još uvek bilo hiljadu regiona?“

„Više nije hiljadu.“ Odavno ih nije hiljadu. Možda stotinak, ali tu informaciju sam prećutao.

„Koliko?“, insistirao je.

„Timo, već sam ti rekao da ne smem da vam prenosim podatke iz spoljnog sveta.“

„Prefekt nije tu.”

„Uopšte nije bitan broj regiona, već koliko je ljudi u njima.“ Gledali smo se netremice a Ela je ponovo uskočila i pokušala smiriti razgovor.

„Mene više zanima kako ljudi žive u tim regionima, da li su kao mi? Čime se bave?“

„Nisu svi regioni kao vaš.“ Odgovorio sam skrećući pogled sa Timovih strogih očiju na Eline radoznale. Bilo je lakše razgovarati sa njom. „Postoje regioni koji su neorganizovani, gde svako radi i živi za sebe. Čuvari imaju dosta problema oko očuvanja mira. Česti su sukobi između ljudi unutar samog regiona. Postoji jedan region u kojem su ljudi podeljeni na klase. Oni imućniji vladaju siromašnim delom stanovništva a za lov se biraju samo oni siromašni.“

„To nije fer,“ gunđala je.

„Za razliku od njih, postoji region u kojem ne postoji vlasništvo“, nastavio sam. „Sve pripada svima, hrana se priprema u zajedničkoj kuhinji i sve uzgajaju na zajedničkom polju. Pomalo kao kod vas. Jedan region je smešten visoko u planinama, podignut je na ostacima drevnog grada. Okrenuti su očuvanju jedne stare religije.“ To je bio jedan od tri regiona u kom nikad nije došlo do pobune i nikad nije ustrojen lov i odbili su pomoć od Slobodne republike.

„Znači nismo mi toliko loši“, rekla je ponosno.

Ne, uopšte nisu bili loši, zapravo su bili jedan od najboljih regiona i zato nisu zaslužili da se nad njima sprovodi kazna do koje je došlo prevarom.

„Da li postoji neki region koji je tehnološki napredniji”, pitala je.

„Bio je jedan na istoku.“ Od njega je nastala Republika, i nadao se da me neće ispitivati o njemu, ali Tima su danas brinule neke druge stvari.

„Da li se lov organizuje u svakom regionu?“

„Nije u svim regionima bilo pobune.“

„Ali u onima u kojima jeste da li je isto kao i kod nas svake treće godine?“

„Zavisi od kazne, sporazuma i veličine regiona. Ima onih u kojima se lov održava svake pete godine, ali ima regiona u kojima je lov svake godine, ali bira se samo jedan učesnik ili dva.“ Razmenili su začuđen pogled. „Veći su od vas i u njima se deca od malena pripremaju za lov.“

„Pripremaju decu za lov?“, začudila se Ela.

„Od malena se deca uče samoodbrani, lovu, preživljavanju u divljini.“ U većini rezervata je postojala neka obuka, ali ovde nisam primetio ništa od toga. Svake treće godine su poslušno žrtvovali pet svojih sugrađana i ništa nisu činili kako bi im pomogli da izbegnu zlu sudbinu. Njihov otac je imao sreće što je preživeo prvi lov, a u drugom je već znao šta treba da radi. Da li im je preneo delić svog iskustva?, zapitao sam se. Verovatno jeste. U zadnjem lovu je još jedan od njih preživeo. Navodno je koristio meandre ne jugu gde se krio u vodi i trsci. Bilo je to skoro za ne poverovati, da je preživeo močvaru, ali adrenalin i želja za životom umeju da izvuku natprirodne sposobnosti čak i od nečistih.

Nečistih, odavno na njih nisam pomislio tako. Bila je to više navika, nego činjenica, jer ovi ljudi su bili opsednuti redom i čistoćom.

„Lovio si u takvom regionu?“

„Za prvo unapređenje.“

„Unapređenje?“, čudili su se oboje. Ovde je preovladavalo mišljenje da ih kupujemo i lovimo zarad zabave a ja im nisam smeo otkriti pravi razlog lova. To bi sigurno unelo nemir u ovaj uspavani kutak sveta. Kad dođe tome pravi trenutak, moraću to jako pažljivo saopštiti Timu.

„I da li si primetio razliku u lovu na one pripremljene i one koji to nisu?“ pitao je tiho, obuzdavajući gnev u svom glasu.  

„Imati sposobnog suparnika je dobrodošao izazov.“

„Da li je i ishod isti?“

Nisam mu to potvrdio, ali obično je bio. Međutim, bilo je onih koji su bili sposobni i snalažljivi, koji su umeli da pobegnu lovcu. Bilo je i onih koji nisu ni bežali, već bi lovili svog lovca. Moj prvi plen je bio takav, svojim tragom me je saterao u klopku i sačekao me tamo sa isukanim nožem. Premda je bio snažan i spretan nije dorastao jednom Kranu željnom dokazivanja.

„Mislim da je vreme da pođem.“ Ustao sam svestan da smo zašli na opasnu teritoriju.

„Hvala... što si popravio ogradu”, rekla mi je pošto me je ispratila do kapije. Bio je to još jedan od njihovih običaja. Kako mi je objašnjeno, na ovaj način je iskazivano poštovanje prema gostu.

„Ela, ne osuđuj me previše. Bio sam zarobljenik istog sistema kao i vi.“

„Bio?“ začudila se i osmehnula. „Ksander, još uvek si zarobljenik.“ Bila je u pravu. Svi smo mi bili sluge sistema koji su stvorili privilegovani.

„Sutra me očekuje čišćenje ribe?“

„Našla si drugog dobavljača?“ uvek sam im dostavljao očišćene ribe. Slatko se nasmejala i uzvratila pitanjem, „jesu li već rodile maline?“

„Istočna livada ih je prepuna.“

„Odlično. Sutra moram da se izgubim iz kuće.“

„Zašto?“

„Nepodnošljivi su.“ Pokazala je glavom na kuću. „Mislim, drago mi je zbog njih, ali ne mogu celog dana slušati prepirku ko koga više voli”, pravdala se. „Gde pecaš, možda ću doći da te obiđem.“

„Nešto niže od istočne livade ima jedna uvala.“

„Mali zaliv... znam. Znači to je tvoje mesto.“

„Zdravo Ela... lovče”, pozdravila nas je njena debeljuškasta prijateljica.

„Na verandi je”, odgovorila joj je Ela ali ona nije žurila kod Tima, već je stala pored Ele i uputila mi jedan upozoravajući pogled. Tek tada sam postao svestan da sa Elom stojimo previše blizu i osmehujemo se jedan drugom.

„Prijatno veče vam želim”, naklonio sam se i pošao kući i načuo Latino upozorenje „Ela, budi oprezna s njim.“

Da i ja bih trebao pripaziti, pomislio sam. Prijalo mi je njeno društvo. Bilo je tako lako razgovarati sa njom a pored nje bih na tren zaboravio ko sam, gde sam i zašto sam ovde... Lov je bio preda mnom i na to bi se trebao koncentrisati. U trenutku kad sam zatvarao ulazna vrata čvrsto sam odlučio da od sad pa na dalje zadržim svoje misli samo na tome. Lov i moja priprema. Međutim, već sutradan sam obukao jednu od svojih najboljih košulja, obrijao se, počešljao i morao da odbijem Markusa koji je želeo poći sa mnom na pecanje.

„Ali zašto ne danas?“, cvileo je.

„Markuse, prestani da mu dosađuješ”, podviknula je baba. „Luča hoće karaše, one male, a ja bih nekog lepog šarana... Ali čini mi se da si ti krenuo u lov na babušku.“ Odmerila me je napadno i namignula poteravši Markusa u kuhinju.

Dok sam sedeo na obali, misli su mi sve vreme letele ka istočnoj livadi. Više nisam mogao da izdržim, ostavio sam štapove i otišao da je potražim. Popeo sam se uz padinu i prošao pored mladih stabala jasena koji su okruživali osunčanu livadu na kojoj je Majka Zemlja istresla sve vrste sočnih i mirišljavih bobica. Bilo je tako kupina, sitnih divljih jagoda, malina, ribizla i borovnica. Potražio sam je pogledom sa nadom da ću je ugledati i već sam mislio da nije tu kad sam začuo jednu veoma glasnu psovku.

„Trebaš pomoć?”, pitao sam  gustiš i obišao skoro celi krug okolo sve dok nisam primetio punu košaru malina kako viri iz žbunja.

„Uzmi ovo”, naredila je oštro. Spustio sam košaru pored već jedne pune i ušao korak u klopku od trnja. Prvo sam oslobodio njenu široku suknju od grana koje su je zgrabile i pokušale zatočiti a zatim košulju, a na kraju i njenu gustu zlatnu pletenicu.

„Sva si izgrebana, zar si morala ulaziti toliko duboko?“, gunđao sam.

„Neko počistio sve okolo”, odgovorila je ljutito.

„A ti baš voliš maline... Izgledaš kao da si se polila njihovim sokom.“  Prešao sam palcem po njenom umazanom licu. Crveni sok je skrivao sitne ogrebotine po njenim obrazima a bilo ih je i na čelu, preko obrve, čak i na nosu. Odgurnula je moju ruku i sama pokušala da se obriše ali se još više umazala.

Odveo sam je do reke kako bi se oprala i primetio njeno oklevanje na vrhu strmih improvizovanih stepenica od kamenja koje sam ugradio na početku leta.

„Nije valjda sa se plašiš visine?“

„Ne plašim se visine nego da ću da padnem s nje”, odgovorila je ljutito i dohvatila  kanap koji sam vezao za stablo kako bih sebi olakšao uspon gore. Pripremala se za silazak, ali noga nije htela da je sluša i dalje je stajala kao ukopana na vrhu.

Kako bi se spustila niz padinu niz kakvu je njen otac vodio begunce, preletelo mi je glavom. Iznenada spoznaja me je udarila u stomak, šta ako je odaberu... Ta misao će postati moja preokupacija, znao sam to, jer nisam mogao podneti pomisao da bi neko lovio ovu divnu, pametnu i snalažljivu devojku, a ipak, znao sam će je jednom odabrati... jer IHCI voli dobru genetiku a ona je sada bila jedini nosilac kojem su imali pristup.

„Okreni se leđima, uhvati za uže i polako spusti nogu do prvog stepenika... Ne brini ako budeš padala uhvatiću te.“ Ohrabrivao sam je i najzad me je poslušala. Polako, stepenik po stepenik, sišla je dole a ja sam odoleo želji od koje su me zasvrbeli prsti da je dohvatim i pridržim. Umesto toga prišao sam štapu koji se cimao i izvukao još jednog šarana.

„Koliko si već riba uhvatio?“ radoznalo je zavirila u kofu.

„Ne znam.“ Zabacio sam udicu natrag u reku pre toga stavljajući mamac na nju a zatim štap namestio na drveni stalak.

Izvadio sam čistu krpu iz stare torbe koju sam nosio u šumu. Našao sam je u jednom ormaru na spratu. Otvorio sam čuturicu sa vodom, nakvasio je i pružio joj da se obriše. Promašila je par mesta, te sam zatražio da mi je vrati. Maknuo sam nekoliko zlatnim pramenova zalepljenih na čelo i obrisao ga. Nije bilo tako visoko kao kod njenog brata. Prešao sam krpom po prćastom nosu a zatim i po uzanoj bradi. Dah joj je zastao, usta se otvorila a oči se povećale. Na jedan tren sam se izgubio u njihovoj dubini, pitajući se da li sam to nazreo poziv u njenom pogledu ili sam ga samo umislio.

Kako bi bilo okusiti njene usne, zaroniti ruke u njenu kosu i privući je bliže k sebi. Kako bi bilo osetiti to vitko telo kako se privija uz moje... Kad ne bi bili to što jesmo, ne bih oklevao ni tren, ovako sam samo uzdahnuo i naredio samom sebi da se udaljim od nje. Nadao sam se da će to biti dovoljno da nestanu nepristojne misli. Nije bilo dovoljno.

„Kad dođeš kući namaži ogrebotine onim melemom.“

Pošao sam ka improvizovanoj pećnici i počeo da je otkopavam. Prve ribe koje sam uhvatio, umotao sam u lišće i zakopao u žar. Retko kad bih sebi ovde pripremao ručak, ali nadao sam se da će doći.

Dohvatio sam komad kore koju sam sastrugao sa jednog stabla i na nju servirao jednu babušku i nekoliko sitnih pečuraka i odneo joj. Iznenadila se.

„Hvala.“ Pogledala je sa interesovanjem u improvizovani tanjir i pomirisala ribu. Otkinula je komadić mesa i stavila ga u usta, na kratko se zamislila a onda se široko osmehnula. „Ovo je dobro”, rekla je uz široki osmeh i prionula na hranu. Glasno sam odahnuo, zadovoljan samim sobom.  Plašio sam se kritike.

„Lepo je ovde zar ne?”, pitao sam, tek da bih nešto rekao.

„Da”, priznala je oblizavši prste pošto je završila sa jelom. „Smem nešto da te pitam... Ako ne želiš da odgovoriš nije bitno.“ Pogledao sam u nju svestan da ću u ovom trenutku odgovoriti na svako njeno pitanje.

„Koliko imaš godina?“

„Jesi li sigurna da to želiš da znaš?“

„Da”, priznala je.

„Ove godine sam navršio pedeset četiri.“ Njene oči su se povećale a kad je prvi šok prošao najzad je progovorila. „Ne izgledaš kao pedesetogodišnjak.“

„Ja sam od X klase”, priznao sam. „Bili smo eksperimentalni program. Ugašen je posle Kseroksa.“ Taj crnoputi vižljasti mamlaz je bio moj najbolji prijatelj. Moj drug u igri, moj brat, moj saborac. Verujem da je sada moj najžešći neprijatelj.

„Jednog dana Ksandere, jednog dana ću te uhvatiti i osvetiću našeg oca.“ Pretio mi je dok sam sakriven u tunelu strepeo da će me naći. Za razliku od ostalih znao je da sam blizu, samo što nije znao koliko sam mu bio blizu.

„X klasa?”, pitala je zbunjeno. Ostavio sam svoj tanjir sa strane, oprao ruke u vodi i došao do nje. Zadigao sam rukav na košulji i okrenuo ruku prema svetlu kako bi videla belu oznaku na podlaktici. Utisnuta mi je nakon što sam uzeo prvi dah, kao i svakom klonu.

„XN2R - Ksander”, prošaptala je.

„Naša dadilja nam je svima dala ime na osnovu naših oznaka.“ Prisetio sam se Beatris Dual. Jedini par ruku čiju nežnost nisam morao da platim. Skoro jedini, u misli se uvukla Ditrix, teško da bi za nju mogao da kažem da je bila nežna, ali imala je svojih trenutaka.

„Ako ste imali dadilju onda to znači da si rođen kao dete?“  

„Stvoren sam kao beba“, ispravio sam je. „Nije uobičajena praksa. Čak i naslednici uzimaju prvi dah kao trogodišnjaci ili stariji. Suservis, vojnici i čuvari su obično odrasle jedinke, ali kao što sam rekao, mi smo bili eksperiment.“ Slušala me je zamišljeno i povremeno bi klimnula glavom a onda je veseli vrisak odjeknuo iz pravca velike uvale.

„Mom pecanju je došao kraj.“ Ionako sam već imao i više ribe nego što mi je bilo potrebno.

„Šta je suservis i ko su naslednici?”, iznenadila me je pitanjem dok smo utabanim puteljkom prolazili šumom. Primetio sam zbunjenost i radoznalost u njenom pogledu i shvatio da smo mi njima svi samo klonovi. Oni nisu bili svesni podela koje postoje u našem društvu.

„Kvintus je suservis, on je sluga.“

„A prefekt je šta?“

„On pripada eliti i kao takav ima pravo na svog naslednika... svog zamenskog klona. Nekoga ko će nakon njegove smrti naslediti njegov položaj i imetak“, objasnio sam i čini mi se da je shvatila.

„Znači i ti imaš svog naslednika?“

„Ja sam običan vojnik. Samo neko ko pripada nekoj od familija ima pravo na svog naslednika. Vojnici pripadaju IHCI-ju isto kao što suservis pripada svom naručiocu.“

„Kako to misliš pripadaju naručiocu.“

„Njihov život pripada njima.“

„Kao robovi? Jadni Kvintus.“ Zastala je a ja sam ispratio njen pogled koji je odlutao u pravcu kupača. „Želiš da im se pridružiš?“

„Njima?“ mrštila je nos. „Ni u ludilu.“

Prepoznao sam među njima debelog mesarevog sina zbog kojeg je Timo ostao bez noge. Odgurnuo je Tima dok je trčao napolje iz požara umesto da ga upozori i povuče sa sobom.

Među kupačima je bila i Timova bivša devojka, Bromasov najstariji sin, sestra od njene prijateljice a najstariji među njima bio je Marsi. Pogledao je u našem pravcu i kad su se naši pogledi sreli pljunuo je na zemlju a onda dohvatio flašu rakije koju je proizvodio u svom dvorištu i potegnuo iz nje.

Autor Dana Hill

Nastavak priče: link

Zemlja nade 8

Prvi deo: link     Drugi deo: link     Treći deo: link

Četvrti deo: link     Peti deo: link     Šesti deo: link

Sedmi deo: link

8

Ela

Kažu da vreme leči rane a tako je bilo i sa Timovim povredama. Zahvaljujući lovčevom melemu, opekotine su se povukle ali ožiljci, posebno oni najdublji, su ostali i nikad neće nestati. Njegovo uvo se nikad neće obnoviti, kosa oko njega nikad neće izrasti, isto kao i brada na jednom delu desnog obraza a ostaće mu podsetnici na požar i na ramenu, grudima i duž cele desne ruke. Mala uteha u svemu je bila ta, što na tim mestima uopšte nije osećao bol. Najviše muka mu je zadavala noga koju nije imao. Često se budio sa bolovima u njoj i sa nesnosnom potrebom da ga svrbi. Rana od amputacije je zarasla ali fantomska bol u njoj nastavila je da ga muči.
„Trebaće vremena”, govorio je doktor Rov. Kako je vreme odmicalo tako su se i njegove posete proredile. Došao bi da ga obiđe jednom ili dva puta nedeljno za razliku od Agnet koja je dolazila svaki dan. Timo je bio njen prvi zvanični pacijent i mlada doktorka se brinula o njegovom oporavku. Svakodnevno ga je terala da vežba, da savija kolena, da sedne, da se premešta sa kreveta na stolicu i da ustane oslanjajući se na nju a sve kako bi ga pripremila za drugu fazu.
„Kao što smo vežbali”, rekla je mirnim glasom, namestila štake i pomogla mu da se uspravi. Pridržala ga a zatim pustila. Moj brat je prvi put nakon puna dva meseca samostalno stajao, ali samo na kratko.
„Normalno je da osetiš slabost i vrtoglavicu”, priskočila mu je u pomoć pošto se blago zanjihao. „Predahni, pa ćemo pokušati da napravimo par koraka”, ohrabrila ga je a mene je doktor pozvao u hodnik.
„Lakše je bez posmatrača”, objasnio je. Prihvatio je ponuđeni čaj i seo sa mnom u kuhinju. Kao što sam i očekivala, počeo je sa svojim dobronamernim uputstvima, „Ela, sada te čeka onaj teži deo. Moraćeš ga polako uvoditi u normalan život. Neće biti lako, ali mora da se osamostali.“ Znala sam da ga previše tetošim i nije mi bilo teško. Bila sam srećna što je živ. Saosećala sam sa njim svesna da je preživeo veliku traumu. „Prestani da ga dvoriš”, nastavio je autoritativnim glasom. „Ne služi mu hranu u krevetu, neka ustane i dođe da ruča sa tobom u kuhinji. Potrebno je da se što više kreće. Nije dobro za mišiće da se toliko opuste. Nateraj ga da svaki dan barem na kratko izađe napolje.“
„Previsoke su”, rekla je Agnet ulazeći u kuhinju i pokazala na štake koje su doneli. Bromas ih je izradio za Tima prema doktorovom nacrtu. „Odneću majstoru da ih skrati.“ Navukla je kaput a i njen otac je pošao za njom. Pozdravio se sa Timom a meni je pre odlaska još jednom tiho rekao, „osamostali ga.“
„Pokušaću.“
„Ne pokušavaj, već učini”, naredio je.
Ušla sam kod Tima u sobu i otvorila prozor kako bih pustila malo svežeg vazduha. Ovaj deo godine nisam volela. Zima je bila na izdahu, ali zbog obilnih a često ledenih kiša sve je bilo blatnjavo i prljavo. Dani su već bili duži a lažljivo sunce me je mamilo napolje, ali vetar što je duvao sa planina je još uvek bio leden.
„Kad dolazi Lati?“  
„Tek predveče. Rekla je da ponekad mora i kući da ode.“
Premda se još uvek ništa nije desilo između njih, primetila sam da Timo svakog dana jedva čeka njen dolazak. 
Hana mi je u početku njihove veze bila simpatična, ja sam bila ta koja ih je spojila ali sam se pokajala zbog toga. Zadnji put je bila sa svojim roditeljima. Tih dana je Timo bio u depresiji. Najavili su se, ali me je mrzilo da ih odbijem, posebno Uču. Sedeli smo u primaćoj sobi svako sa sojom šoljom čaja a Hana je bila sa Timom. Ubrzo je u suzama istrčala iz sobe i više se nije vratila. Naima je otišla za njom a Učo se posle na kratko zadržao kod brata. Kad je izašao iz sobe, videla sam da jedva zadržava suze. Timo je ponekad tako delovao na ljude, uvukao bi te u svoje mračno stanje iz kojeg u tom trenu nisi video izlaz.
Utešno me je zagrlio i umesto pozdrava rekao samo, „drži se i pazi na njega.“
Znala sam da je Hanu oterao od sebe, ali da ga je istinski volela, borila bi se za njegovu ljubav. Prihvatila bi čak i onu lošu stranu Timovog karaktera. Ako nekoga istinski voliš, onda voliš sve njegove verzije... i one dobre... i one loše. Trudiš se da mu pomogneš da prevaziđe svoje probleme ili barem da nauči da živi s njima. Međutim, lepršavi devojčurak nije bio u stanju da se nosi sa Timovom nesrećom, za razliku od Lati, koja je od samog početka bila naša najveća podrška. Najbolje od svega je što je imala poseban uticaj na njega. Da li je to bio taj njen vedri duh ili nešto drugo, ne znam, ali Timu se raspoloženje popravilo svaki put kad bi ona došla i krenula da ga začikava. Umela je i da podvikne, da ga spusti na mesto i urazumi, ako je bilo potrebno. Nadala sam se da će se Timu najzad otvoriti oči i zato kad bi ona došla ja sam se povlačila u kuhinju, izlazila u dvorište ili išla u nabavku. Koristila sam se svim mogućim izgovorima samo kako bi im omogućila malo privatnosti.  
Ručak je bio skoro gotov kad je neko pokucao na ulazna vrata.
„Ela, neko je na vratima. Čuješ li... Vrata”, doviknuo mi je pošto nisam odmah reagovala.
„Definitivno ga moram osamostaliti”, gunđala sam hodnikom brišući ruke o kecelju, svesna da će to pre poći za rukom mojoj prijateljici.
Na moje iznenađenje na vratima je stajao lovac. U jednoj ruci je držao Timove štake a u drugoj kutiju sa alatom.
„Dobar dan. Doneo sam štake.“ Pokazao je na njih. „Doktorica nam je označila koliko da skratimo, ali delovalo mi je previše.“ Objašnjavao je pošto sam ga uvela kod Tima u sobu. Kutiju sa alatom je ostavio pored vrata a štake je naslonio na krevet. „Skratio sam ih samo malo, ne valja kad su previše niske.“ Objašnjavao je. „Hajde da proverimo... treba pomoć?“  
Timo je odmahnuo glavom, seo je i namestio štake onako kako mu je Agnet pokazala i ustao.
Setila sam se da mi je gulaš na šporetu i potrčala u kuhinju da ga skinem s vatre i uskoro sam čula ravnomerne udarce po drvenom podu koje su najavile mog brata. Došlo mi je da ga zagrlim i izljubim od sreće, ali suzdržala sam se pošto nismo bili sami.
„Lovče, ostani na ručku”, doviknuo mu je. Pogledala sam iznenađeno u njega. „Spasio mi je život”, šapnuo mi je pošto je nazreo neodobravanje u mojim očima.
„Hvala, ali moram da se vratim”, odgovorio je.
„Ako se ne varam, sada imaš pauzu za ručak”, nastavio je da ga ubeđuje.
„Molim vas, ostanite.“ Potvrdila sam bratov poziv, pošto mi je očima naznačio da ga podržim.
„Kad si zadnji put jeo gulaš od zečetine?“
„Pre neki dan. Mislim da baba ume samo gulaše i paprikaše da kuva.“
„Eda kuva za tebe?“, čudila sam se trunčicu preglasno.
„Mislim da ima potrebu da nahrani ceo svet i ume da se uvredi ako je odbiješ.“
Da, takva je bila baba Eda. Ma koliko je život šamarao, nije joj uzeo dobrotu iz srca. Ona je u lovcu, najverovatnije, videla samo sirotana o kome nema ko da brine i nije marila šta selo misli o tome, a mislilo je svašta. Iako sam u zadnje vreme slabo zalazila među ljude, ipak sam uspela da načujem osude naših sugrađana. Retki su bili oni koji su je u tome podržavali. Upravo iz tog razloga sam strahovala da takva osuda čeka i nas kad se pročuje da je ručao kod nas, ali brat je bio u pravu. Spasao mu je život.
„Baba ovakav gulaš sigurno ne ume da skuva.“ Nastavio je da navaljuje brat sve dok lovac nije pristao.
Požurila sam završiti ručak a za to vreme se Timo pobrinuo za našeg gosta.
„Siguran si da ih ne treba još skraćivati?“
„Kao što si rekao, ne valja ako su niske”, razgovarali su čekajući da poslužim ručak. Nije to bilo ništa specijalno i da sam znala da ćemo imati gosta verovatno bih se više potrudila, ovako je to bio samo gulaš od zečetine sa knedlama i ukiseljenim paprikama i krastavcima kao prilogom.  
„Još uvek pecaš?“
„Čekam lepše vreme.“
„Kad budeš imao ribu za trampu, javi se...“ pogledala sam u bratovom pravcu čudeći se i odolela želji da ga upozorim. „Kako ti je kod Bromasa?
„Dobro je.“
„Opan još uvek pije?“
„Stalno premešta svoje skrovište, Bromas nikako da ga uhvati na delu.“
„Nikad ga neće uhvatiti. To je njihov ples. Gazda preti da će ga izbaciti ako ga zatekne sa flašom pa se ovaj krije, jer ne može bez rakije. Svi dobro znamo da ne može sebi dozvoliti da ostane bez svog najboljeg majstora... ma kakav bio, Opan jeste najbolji majstor. Kad počinju radovi na upravnoj zgradi?“
„Već smo počeli sa pripremama.“
„Biće dovoljno materijala?“
„Kažu da koliko ima, toliko će se raditi”, razmenjivali su kratke informacije. Kad je nastao trenutak tišine u kojem smo svako gledali u svoj tanjir ubacila sam se sa pitanjem, „da li imate porodicu tamo napolju?“
Oboje su me iznenađeno pogledali.
„Ne. Vojnici nemaju porodicu”, odgovorio je nakon neme minute.
„Izvinite ako vas je pitanje uvredilo”, pravdala sam se, ali bila sam radoznala.
„Niste me uvredili... Odrastao sam u kasarni. Moglo bi se reći da je moja jedinica moja porodica... bila je moja porodica”, ispravio se. Neka senka tuge je prešla preko njegovog lica i stvrdnula njegov izraz.
„Imate još melem?”, pitao je i odbio da sipa još jednom gulaš, ali zato moj brat nije.
„Pri kraju sam i zaista sam... zahvalni smo vam na njemu.“ Pogledala sam u ožiljcima prekriveno lice mog brata i brzo skrenula pogled jer je teško podnosio nečiji pogled.
„Napraviću vam novu turu, sada će biti malo drugačiji.“
„Doktorka se žalila da joj ne želite otkriti recept”, optužio ga je Timo uz osmeh, verovatno se prisećajući Agnet. Prvo je skupljala hrabrost da ode zatražiti recept od njega a zatim se vratila praznih ruku. Bila je tužna i razočarana.
„Nije da joj ne želim otkriti postupak, ali neki sastojci se teško nabavljaju.“ Imala sam osećaj da je slagao a imao je pravo na to, recepti za lekove su uvek držani u tajnosti.
Pogledao je u brata, zatim u mene, ustao i uz naklon glavom rekao, „zahvaljujem se što ste me pozvali da podelim ovaj ukusan obrok sa vama... Vreme je da pođem.“
„Pauza ti još uvek nije završena”, rekao je Timo gledajući na stari zidni sat.
„Moram da idem.“ Još jednom se zahvalio i krenuo hodnikom, pa smo sa bratom pošli da ga ispratimo.
„Hvala ti, lovče. Za sve. Trebali smo te ranije pozvati. Izvinjavam se što nismo... Kad budeš imao onu ribu, javi se, već ćemo naći nešto za razmenu.“
„Može trampa za savet kako posaditi baštu?“ pogledao je u mene.
„Nije valjda da ćete žrtvovati vaš mali deo divljine.“
„Shvatio sam da ću imati više koristi od bašte a divljina je tu odmah iza polja.“
„Još ćemo mi napraviti pravog domaćina od vas.“ Pokušala sam da se našalim s njim i čini se da sam izvukla tračak osmeha.
„Nisam znala da nemaju porodice”, rekla sam pošto je otišao a ja se prihvatila spremanja.
„Svašta mi ne znamo o njima... možda je došlo vreme da se to promeni”, rekao je zamišljeno trljajući svoje bolno koleno. „Kakve god da su njihove namere s njim, mi bi trebali iskoristiti ono što nam je dato.“
„A to je?“
„Priliku da upoznamo našeg neprijatelja”, rekao je odlučno.
„Ne znam da li želim znati o njima više od onoga što već znam.“
Pogledala sam kroz prozor u pusto blatnjavo dvorište a zatim i u dotrajalu ogradu sa otpalim daskama koja je delila naše dvorište od komšijskog. Bez obzira na to što je spasio život mom bratu i pomoći koju nam je pružio u ovih zadnjih nekoliko meseci, onaj osećaj nelagode je još uvek postojao. Bio je lovac i to se nije promenilo. Bio je neko ko je nekome oduzeo oca, majku, brata, ljubav. Kako preći preko toga? Zapitala sam se. Kako je baba Eda prešla preko toga? Odgovori na ova razmišljanja pojavila su se brže nego što sam se nadala.
Dani su postajali sve topliji i sve duži. Timo je sve češće boravio napolju učeći novi zanat a kad je vreme to dozvolilo najzad je došlo vreme da se i ja posvetim svojoj omiljenoj zanimaciji, bašti. Zbog izostanka Timove pomoći, rad je u njoj postao naporniji, ali Timo je sebi brzo našao zamenu. Nekoga ko je imao volju i želju da pripomogne a zauzvrat je tražio samo savete koje je zatim primenjivao sa druge strane ograde. Brigu o tome šta će drugi da pomisle sam pravdala Timovom radoznalošću. Moj brat je bio u pravu, ovo je bio način kako saznati više o našim tamničarima. Iz svakog razgovora sa lovcem smo uspeli sa saznamo više o lovu, o klonovima i njihovom načinu života ali i detalje o ljudima koji žive zatvoreni u drugim regionima. Naravno da je lovac bio svestan našeg ispitivanja i u određenim granicama nam je udovoljavao hraneći našu radoznalost sitnim informacijama. Mogla je sve to biti i laž, ali kako je moja baka govorila, u svakoj laži postoji tračak istine.
Poznati glas u dvorištu privukao je moju pažnju. Virnula sam kroz kuhinjski prozor da se uverim da je to zaista Učo Tratnik.
„Čuo sam izrađuješ korpe i došao sam da vidim da li ih i popravljaš.“
„Sve zavisi od toga šta vam treba... još uvek učim”, odgovorio je brat pre njihovog srdačnog pozdrava.
„Izgledaš bolje momče“, rekao je srdačno ga tapšući po ramenu. Brat to nikad ne bi priznao ali znam da mu je nedostajao Učo. Nakon što se tata nije vratio iz lova, stari učitelj je na sebe preuzeo očinsku ulogu u Timovom i mom životu. Bio je tu svaki put kad bi nam zatrebao savet ili ohrabrenje. Međutim, sve se promenilo nakon one njihove posete. Naima me je izbegavala na pijaci a po selu je pričala kako je za raskid Tima i Hane odgovorna Lati. Znala je da to nije  istina, ali Lati jeste bila zaslužna za Timov novi zanat. Ona je bila ta koja se dosetila da smo zimus ostali bez Đurija, našeg jedinog korpara u Selu koji je iza sebe ostavio praznu kuću, gomilu pruća i započetih korpi, košara, stolica i hoklica. Pitala je njegovu sestru da li bi Timo mogao da im pomaže, misleći da će neko iz porodice nastaviti njegov posao, ali na naše iznenađenje njen odgovor je glasio neka sve nosi kod sebe dok to nije spalila. Želela je što pre da oslobodi njegovu kuću kako bi se u nju preselila njena kći sa porodicom. I tako smo sav Đurijem materijal i oruđe preselili u našu šupu a Timo je počeo da uči kako se pletu korpe, cegeri, košarice. Stari korpar je imao gomilu započetih stvari u raznim fazama izrade što je dosta pomoglo Timu da vidi postupak kako se to radi. Uz malo upornosti naučio je i prilično mu je to dobro išlo.
Pogledala sam na sat, bilo je skoro pet a zatim i ka Puslicinom oboru odakle je dopiralo ravnomerno struganje lopate. Ponadala sam se da će lovcu čišćenje duže da potraje. Ostavila sam pranje suđa i izašla napolje kako bih se pozdravila sa brkatim učiteljom i pitala za zdravlje. Za to vreme je Timo pregledao korpe koje je doneo i rekao da će pokušati da ih popravi.
„Biće gotove za koji dan... Jeste li za čaj? Šta ima novo u Veću?“ Spretno je ustao sa hoklice uz pomoć štaka i pozvao ga na verandu. Potrčala sam ka oboru da se uverim kako napreduje lovac sa poslom za koji ga je brat angažovao.
„Išlo bi znatno brže kad bi mi Puslica manje smetala”, rekao je i natovario jednu lopatu u kolica dok ga je naša koza glavom gurala u nogu.
Puslica je bila prava maza, volela je da se češka između malih rogova na vrh glave ali ako bi je tamo jednom počešao onda je ona očekivala da ćeš je češkati tamo sve vreme dok si pored nje, gurkala bi te glavom sve dok ne bi dobila ono što je tražila. Upozorila sam ga na to, ali me nije poslušao i sada je ispaštao zbog toga.
„Dobro... dobro”, rekao joj je kroz smeh pošto ga je ponovo gurnula. Ponovo ju je počešao, „dosadna si.“
Nasmejala sam se i odmahnula glavom i pošla u kuhinju da skuvam čaj.
Timo i Učo su razgovarali o izgradnji upravnog hola a Lati je viknula iz hodnika, „tu sam. Imam porudžbine za još tri cegera.“ Zastala je kao ukopana kad je videla starog učitelja. Razdraganu devojku je zamenio uplašeni devojčurak koji nije uradio domaći zadatak. „Učitelju...  dobar dan.“
„Pa deco, kad je veliki dan”, pitao je širokog osmeha. Pogledala sam u Tima a zatim u Lati kojoj su obrazi planuli. „Nadam se da ćete sačekati do lova... ili možda ne?“
„Kakav veliki dan?”, pitao je zbunjeno Timo.
„Tvoj i Latin”, objasnio je uz osmeh.
„Učo, ne slušajte seoske tračeve, Lati i ja smo samo prijatelji.“ Učiteljeve debele obrve su se skoro sudarile sa njegovim šiškama od čuđenja a zatim se glasno nasmejao.
„Timo... znam te odmalena. Mislio sam se da ćemo se oroditi kad se Mika muvao oko Ele”, srce mi se stegnulo na sam spomen tog pažljivog i svojeglavog momka. „Ali Mika je bio Mika i želeo je nešto da dokaže a ti si mi uvek bio kao drugi sin. Ako misliš da se ljutim na tebe zato što si moju luckastu kći zamenio sa razumnom devojkom onda se varaš.“ Potapšao je brata po leđima. „Pomalo sam se brinuo kako bi to funkcionisalo između tebe i Hane, ali sam ćutao jer je Naima rekla da moram.“
„Zaista, nema ničeg između mene i Lati. Ama baš ničeg!“, bunio se brat uvređeno. „Ko bi normalan mogao da voli ovakvog invalida kao što sam ja. Nikome ja više nisam potreban”, odmahnuo je rukom. „Dovoljno je što Ela mora da me podnosi. Sreća pa se, evo, našao neko da joj pomaže”, pokazao je na visoku figuru koja je izgurala kolica iz obora i zapretila Puslici da ne izlazi. Učo je prvo pogledao u mene, onda u Tima. Iznenađenje na njegovom licu je prešlo u neodobravanje. Ustao je i sa kraja terase posmatrao kako se široka lovčeva leđa udaljavaju prema đubrištu.
„Oh, deco”, uzdahnuo je i odmahujući glavom. „Zašto?“
„Zato što ja ne mogu”, pokazao je na mesto gde se trebala nalaziti njegova noga, „a Eli je potrebna pomoć.“
„Zar nema nikog drugog u Selu?“ neodobravanje na njegovom licu je zamenila razočaranost.
Lovac je istresao kolica nesvestan pogleda uprtih u njega a onda ih je naslonio na šupu i pošao ka bunaru da opere ruke.
„Nisam verovao kad su mi rekli da ste ga i vi uzeli pod svoje. Mislio sam da ljudi izmišljaju, pošto ste prve komšije. Ne čudim se zbog matore lude Ede a Bromas ionako voli da tera inat svima, ali vi deco.“ Odmahnuo je glavom dok mu je gnev bojio izborano lice. „Ako vam ništa ne znači smrt mog Mike, setite se da su vam oba roditelja nastradala od takvih kao što je on.“ Pokazao je prstom na lovca koji je nedaleko verande zastao kao ukopan. Učo mu je prišao i pogledao ga u oči. Bio je za dve glave niži od njega, ali je u tom trenu izgledao kao da ga gleda s visine. Nešto mu je tiho rekao a zatim mu pljunuo pred noge. Zgrabio je svoje korpe i otišao bez pozdrava.
Nakon neme minute koja je zalegla na naše dvorište, prvi je progovorio lovac, „izvinite zbog toga.“ Njegovo lice se stvrdnulo i brzim korakom je pošao ka kapiji pre nego što mu je iko od nas stigao išta reći.
„Znaš Timo, meni ne smeta što si invalid”, rekla je Lati ljutito.
„Pa meni s... s... smeta.“
„Baš me briga što tebi smeta. Možda nisam normalna zbog toga, ali eto, meni ne smeta”, odgovorila mu je i unela mu se u lice, „ali počinje opasno da mi smeta što si idiot.“ Pokupila je svoje stvari i pošla ka ulaznim vratima.
„Gde ćeš sad?“, viknuo je za njom.
„Kući.“
„Zašto?“
„Zato što si glup.“
„Hoćeš doći posle.“ Doviknuo joj je ali Lati ga nije čula, zapravo nije htela da ga čuje.
„Znaš Timo, stvarno jesi glup”, potvrdila sam njene reči pošto je Lati zalupila vrata, „ali ako sada kreneš za njom, još uvek imaš šanse da je stigneš.“
„I šta onda?“, brecnuo se.
„Onda ćeš da joj se izviniš i kažeš šta stvarno misliš... i osećaš. Mislim da je krajnje vreme.“
„Ali ja jesam invalid. Apsolutno beskoristan invalid. Nemam nogu... ako nisi primetila, sestro”, svađao se sa mnom, ali ovog puta sam odlučila da me neće uvući u jednu od svojih beskonačnih prepirki koje bi s vremena na vreme započinjao kako bi lečio na meni svoje frustracije i bes.
„Ali još uvek imaš srce, brate, a ima ga i Lati i zato bi bilo bolje da požuriš”, odgovorila sam mu smireno.
„Gde da žurim? Gde?“
„Za Lati.“
Nije mu se žurilo. Smrknutog pogleda je sedeo i gledao u ulazna vrata, ali na kraju me je ipak poslušao. Ustao je i bez reči pošao za Lati. Vratila sam se pranju suđa i zamislila se nad Učinim rečima... Da, trebala bih misliti kao on. Trebala bih mrzeti lovca zbog onog šta je bio, zbog svih nevinih života koje je oduzeo. Međutim, sad kad sam ga bolje upoznala, uvidela sam da nije bezumna krvoločna zver, kako sam u početku mislila da je. Nije čak bio ni arogantan i nadobudan, bio je drugačiji a ipak isti kao i mi ostali... samo još jedan običan čovek, zatočen na ovom malom komadiću zemlje koji čeka da mu sudbinu skroje isti oni kojima je jednom verno služio.

Autor: Dana Hill

Nastavak: link